Подаци о Ивановљевом детињству и младости углавном су нам познати на основу његовог сведочења. Рођен је 1898. године у селу Ореховка у данашњој Луганској области (тада у саставу Руског царства). Са 15 година је почео да ради у руднику.
Порфириј је у Првом светском рату био регрутован у царску војску, али није учествовао у борбама, јер је избила револуција и рат је завршен. У совјетској држави Иванов је водио живот обичног пробисвета.
Коцкао се, опијао и учествовао у сеоским тучама. Иванов је 1928. провео 11 месеци у затвору због неплаћеног пореза. Али ускоро му се живот потпуно променио и почетком 30-их му је дијагностикован рак. Лекари су рекли да му нема спаса. У очајању, Порфириј је почео да излази на хладноћу и да се полива леденом водом како би „брже умроˮ. На његово изненађење, то је изазвало супротан ефекат: његова снага, виталност и енергија су се повратили. Иванов се отада свакодневно поливао хладном водом.
Иванов је постепено одбацио сву одећу. Носио је само платнене бермуде током читаве године и ишао је бос чак и зими. Престао је да се брије и да се шиша, оставио жену и два сина и кренуо да путује по Украјини и Јужној Русији, пропагирајући нову „идејуˮ, како ју је називао, о јединству човека са природом. Његови принципи су били једноставни: хладно купање ујутро и пре спавања, суботом потпуни пост, редовно дубоко дисање на отвореном ваздуху... Али зашто се Иванов прославио?
Иванов са својим изгледом није никако могао да се запосли у Совјетском Савезу. Али око себе је окупљао људе, јер је у време несигурности, глади и антирелигијске совјетске пропаганде нудио очигледно здрав приступ животу. Међутим, за државу је био само лудак који је около ишао полуго и пропагирао неке јадне идеје о природном животу.
1935. године Иванов је први пут приведен и смештен у психијатријску институцију у Ростову на Дону. Психијатри су му дијагностиковали шизофренију, забранили му сваки рад и послали га код рођака у Ростовску област.
Има мало веродостојних информација о Ивановљевом кретању пре Другог светског рата. Али када су нацисти окупирали Ростовску област, сазнали су за Иванова као за неку врсту локалног феномена. Иванов је рекао да су нацисти искушавали његове способности до стадијума мучења: возили су га на мотоциклу по страшној хладноћи и затрпавали га у снег сатима. Али, када је Иванов устао из снега, цело тело му је било црвено и око њега се ширила пара, пишу његови биографи. Међутим, овај податак је опет заснован на његовом сведочењу.
Рат није променио Ивановљеву праксу. У годинама после рата наставио је да шири своје учење. У то време Иванов је себе називао „учитељемˮ.
Иванов је на крају привукао пажњу КГБ-а, а затим био затворен у најстроже психијатријске установе. Од 1951. до 1954. био је због антисовјетске пропаганде осуђен на принудно психијатријско лечење у затворској психијатријској установи. Храна је тамо била слаба и затвореници који нису добијали додатну храну од куће умирали би од глади. 50-их година у психијатријским болницама се готово нису користили лекови. Била је зато заступљена „сонотерапијаˮ: затвореници су добијали велике дозе пилула за спавање, па су готово константно били поспани осим за време јела. Иванову је само његово заиста изузетно здравље помогло да преживи. 1964. године поново је оптужен за превару, али је процењено да је ментално болестан. Наредне 4 године провео је у психијатријским установама.
До тог времена Иванов је сакупио већ приличан број присталица. Често је путовао из свог села у Ростовској области у Москву да лечи људе.
70-их година Порфириј Иванов је постао локални гуру у селу Верхњи Кондручиј у Луганској области, где је примао посетиоце и ученике. Од новембра 1975. до марта 1976. године поново је смештен у психијатријску болницу. Овога пута само зато што је хтео да присуствује 25. конгресу Комунистичке партије СССР-а!
Са 77-78 година Иванов нише није био у снази и у болници у којој је „леченˮ тако да замало није умро су одлучили да га пошаљу кући код његове ученице и пријатељице Валентине Сухаревске да умре. Али, када га је три дана касније код куће посетио лекар да провери да ли је стари бунџија умро, Порфириј му је лично отворио врата, као и обично, у својим бермудама.
Порфириј Иванов је умро 1983. године у 86. години старости. 1992. године око 10.000 људи се окупило у његовој некадашњој кући на прослави. И даље постоји на хиљаде Ивановљевих следбеника који потврђују позитивно дејство његовог метода, мада за то не постоје научни докази.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
