Уз музику и без конкуренције: Како су изгледали избори у СССР-у?

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram, који је удобнији и безбеднији од Facebook-a! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама! 

Помало је изненађујуће што су у совјетском једнопартијском систему уопште постојали избори. Откако је совјетским Уставом из 1936. године формирано законодавно тело под називом Врховни Совјет Совјетског Савеза, требало је да људи гласањем бирају његове чланове на сваке четири године.

Дан избора је често био нешто налик на празник са масовним манифестацијама.

Музика и дефицитарна роба

Као и у другим земљама у којима је политичка моћ концентрисана у једној партији, излазност на совјетским изборима је увек била изванредна: 100%. Они који су учествовали у совјетским изборима кажу да нису били под притиском да гласају. Људи су на гласање излазили добровољно, јер су сматрали за своју дужност да покажу веру у систем, али и зато што су их на то суптилно подстицале власти.

Уочи избора власти би редовно покретале кампању са циљем да се излазност повећа. Новине су објављивале најаве избора и обавештавале јавност о датуму. Совјетски листови су такође засипали људе прилично досадним извештајима о припремама за изборе.

Гласачи су такође добијали личне позиве:

Судећи по масовној излазности, ова стратегија је била ефикасна. Људи би долазили на гласање са члановима породице и пријатељима и често би се заједно фотографисали да сачувају сећање на тај дан. Окружење гласачког места увек је било празнично.

Свирала је музика, а на неким гласачким местима људи би чак заиграли.

„Увек смо на гласање одлазили одмах ујутро, јер сте код гласачког места могли да купите дефицитарну робу, као што су поморанџе, торте, пецива и неке ретке књиге које иначе нисте могли да набавите, а све би се то брзо распродалоˮ, присећа се Александра Горјушина, 83-годишња старица која је некада учествовала на совјетским изборима.

„Свети данˮ

Мада су свечано окружење и дефицитарна роба имали свој удео у томе да људе намаме на гласачко место, велика већина совјетских грађана је веровала да је њихова дужност да гласају, јер је сваки глас на изборима без алтернативе аутоматски био глас поверења у ваљаност комунистичког система.

„Људи су долазили на бирачко место без обзира на прилику да купе дефицитарне производе. Неки су желели саламу, а неки нису. Али сви су сматрали да је неопходно гласати. То је била наша света дужностˮ, рекао је Николај Бобров који је учестовао на совјетским изборима од 1971. године.

Чак и ако се некима није допадала идеја да гласају за већ одабране кандидате који нису имали конкуренцију, притисак вршњака и колега их је приморавао да ипак дођу на гласање.

„Мој отац, на пример, није баш волео изборе, али је ипак одлазио на гласањеˮ, каже Бобров.

Кандидати без конкуренције

У СССР-у није било опозиције. Комунистичка партија Совјетског Савеза је била једина легална политичка снага у земљи. Очекивало се од свих грађана да је подржавају и свако супротстављање политици партије сматрало се за показатељ опасног отпадништва.

Већина кандидата учествовала је на изборима испред Комунистичке партије Совјетског Савеза, али било је и формално независних кандидата. Међутим, они су се такође кандидовани у сарадњи са кандидатима Комунистичке партије, а не као њихова конкуренција.

У сваком изборном округу био је само један кандидат који се кандидовао на платформи која је била позната као „несаломиви блок комуниста и непартијских члановаˮ.

Човек је могао да гласа и против јединог кандидата, али како бисте то учинили морали сте да користите кабину и прецртате име кандидата, док сте глас једином кандидату могли да дате тако што бисте убацили празан листић (што није захтевало да уђете у кабину).

Већина људи је просто убацивала празан листић, а на оне који би улазили у кабину за гласање гледало се са сумњом и неповерењем као на потенцијалне дисиденте.

Тек након што је Михаил Горбачов увео демократска мерила у совјетски политички систем тако што је 1989. године основао ново законодавно тело, познато као Конгрес народних посланика, совјетски грађани су могли да осете како изгледа изборни процес са реалном конкуренцијом.