Прва велика победа Црвене армије над Немцима у Другом светском рату

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram, који је удобнији и безбеднији од Facebook-a! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама! 

Контраофанзива Црвене армије надомак Москве у зиму 1941-1942. године, као што је познато, у потпуности је осујетила „Тајфун“ - немачки план заузимања совјетске престонице. Вермахт је био натеран на повлачење неколико стотина километара од главног града. Међутим, упркос увреженом мишљењу ово никако није био први велики пораз Трећег рајха на Источном фронту. Недељу дана пре овог преломног догађаја на југу је ослобођен један од највећих градова у СССР-у, Ростов на Дону.

Индустријски центар са пола милиона становника и кључно чвориште железничких и друмских путева, Ростов на Дону заузеле су јединице прве тенковске армије генерала Евалда фон Клајста 21. новембра 1941. године. Познат у СССР-у као „бисер Дона“ за Немце је представљао „капију Кавказа“ која би им отворила директни пут према нафтним налазиштима совјетског југа.

Потиснувши 56. армију генерала Фјодора Ремезова, која је бранила град на леву обалу Дона, Немци, ослабљени у тешким борбама, нису били способни да наставе офанзиву и фиксирали су се на положајима.

Становнике Ростова на Дону чекала је „крвава недеља“, како су ови тешки дани касније названи. Есесовци из дивизије „Телесна гарда Адолфа Хитлера“(нем. Leibstandarte Adolf Hitler, позната и под скраћеницом SS-LAH) погубили су више од хиљаду цивила, тргови и улице били су преплављени лешевима. Фотографија шеснаестогодишњег Виктора Черевичкина који је стрељан јер је одбио да изврши наредбу окупационих снага о уништењу свих голубова у граду (како их илегалци не би користили за везу) и недељу дана сакривао своје птице постала је чувена. Ова фотографија послужила је на Нирнбершком процесу као један од доказа нацистичких злочина.

Црвена армија није намеравала да се помири са губитком Ростова. Двадесет седмог новембра три совјетске армије (Тридесет седма, Девета и Педесет шеста) извеле су нападе на град из разних праваца, покушавајући да опколе Немце. Пешадија је прелазила преко танког леда на замрзнутом Дону и одмах отпочињала жестоке борбе са непријатељем, при чему је врло често долазило до борби прса у прса.

Адолф Хитлер изричито је забранио команданту групе армија Југ генерал-фелдмаршалу Герду фон Рунштеду да напусти Ростов на Дону, међутим, немачки војсковођа игнорисао је ову наредбу. После неколико дана уличних борби прва немачка армија, како би избегла опсаду, почела је да се повлачи из града. Фирер је одмах сменио Рундштеда са дужности, поставивши на његово место генерал-фелдмаршала Валтера фон Рејхенауа, који је, међутим, наставио са повлачењем. Схвативши да је донео исхитрену одлуку, Хитлер је долетео у команду групе армија Југ у Полтави. Проанализиравши ситуацију признао је своју грешку и лично се извинио Рундштеду који је касније наставио службу у окупираној Француској.

Ослободивши Ростов на Дону 29. новембра Црвена армија је потиснула немачке трупе негде на шездесети-седамдесети километар од града на простор реке Мијус где је совјетско напредовање ускоро било заустављено. Совјетско-немачки фронт на југу стабилизован је на дуже стазе. Победа у Ростову не само да је подигла морал и дух совјетских војника и цивилног становништва у целој земљи, него и онемогућила Рејхенауа да пребаци резерве у правцу Москве где је 5. децембра почела велика контраофанзива. Како је касније изјавио један од официра Вермахта: „Наше непријатности почеле су после Ростова...“

У наредних седам месеци Ростов је био град у најнепосреднијој близини фронта који је немачка авијација Луфтвафе често бомбардовала. Овде се налазило десетине болница, а у преосталим фабрикама производило се оружје и муниција, униформа и опрема за војску.

После катастрофалног неуспеха совјетске офанзиве код Харкова у мају 1942. године немачке трупе имале су могућност да се пробију према Дону, Волги и Кавказу. 24. јула Ростов на Дону поново је заузео Вермахт. Црвена армија успела је да ослободи град тек после стаљинградског тријумфа у фебруару 1943. године. Овога пута дефинитивно.