- Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram, који је удобнији и безбеднији од Facebook-a! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!
Чак и када се бивши кмет, а каснији железнички тајкун Петар Губоњин обогатио, и даље се одевао као обичан московски трговац. Чувени произвођач алкохолних пића Петар Смирнов запошљавао је само људе који су држали своју реч, док је Јаков Шчукин променио област пословања и тако стекао углед чувеног предузимача. Из руског сељаштва потекли су неки невероватни пословни таленти.
Петар Губоњин, „краљ железницеˮ
Руски „краљ железницеˮ Петар Губоњин (1825 – 1894) рођен је у породици кметова у Коломенској области. Од раног детињства показао је велики таленат: за само 5 година је савладао тежак занат израде жрвања. 17-годишњи способни младић послат је у Москву да ради за Василија Јаковљева, угледног произвођача жрвања. Када је Јаковљев остарио, Губоњин је наследио све његове везе и послове. 1848. године, када је почела изградња пута од Москве до Бреста, Губоњин је добио посао изградње свих камених објеката дуж пута.
1858. године Губоњин је себе и своју породицу откупио из кметства и набавио млин у близини Москве. Губоњинови људи су учествовали у изградњи камених ивичњака на обалама дуж реке Москве, као и мостова и неких градских грађевина. Али Губоњин је већи део богатства стекао када је ушао у изградњу железница. Пруге Москва-Курск, Орел-Витепск, Лозово-Севастопољ, Уралска пруга, Горнозаводска, Балтичка и друге саграђене су уз његово учешће и финансирање.
МРМИИ им. С.Д. Эрьзи
„Нико није могао да схвати како су људи као што је Губоњин, који нису имали новца ни инжењерско образовање, за две-три године постајали милионериˮ, записао је кнез Владимир Мешчерски, публициста из 19. века. Људи као Губоњин новац су зарађивали чим би уочили прилику. Губоњин је тако новац зарадио на соли, нафти, угљу, вагонима, а чак је саградио и популарно одмаралиште у европском стилу Гурзуф на Криму.
1872. године Губоњин је добио наследну племићку титулу, а 1875. године додељен му је чин активног државног саветника. Како би изразио захвалност цару Александру II, Губоњин му је поклонио скупу мастионицу коју је цар увек држао на столу.
Google Maps
Губоњин није волео да се размеће богатством. Чак и када је постао један од најбогатијих људи у империји, и даље се облачио као обичан московски трговац.
Петар Смирнов, „краљ воткеˮ
Петар Смирнов није измислио ништа посебно, нити је започео породични бизнис, али је био онај који је своје име учинио бесмртним у индустрији алкохолних пића, јер је имао невероватан смисао за маркетинг. Петар је рођен 1831. године у кметској породици у Јарославској области. Његов отац и старија браћа већ су имали бизнис производње алкохола и док је Петар био још мали, откупили су себи слободу од кметства.
Када је Петар, који је почео као продавац у братовљевој продавници, отворио сопствену малу фабрику алкохола, ослањао се на принципе који нису били претерано популарни. Мада је 1863. године почео са само 10-20 радника, они су производили врхунско пиће. „Производити најбољи производ од првокласних руских сировина и не штедети новац на најнапредније уређаје за производњуˮ - тако је гласио Смирновљев принцип.
Archive photo
Смирнов је имао посебне принципе и када се радило о запошљавању радника. Кандидату би одмах понудио да проба његов производ. Притом је било познато да сам Смирнов уопште није пио алкохол. Најпре би већина њих одбила, али би део њих затим ипак пробао пиће. Такве људе није хтео да запосли, јер му нису били потребни они који се не држе своје речи.
Своју производњу и магацине Смирнов је сместио у просторије у Пјатницкој улици у Москви, где је имао и стан. Смирнов је ову кућу користио на етикетама својих пића, тако да су и неписмени људи знали где могу набавити његову вотку. Он је такође ангажовао „лажне купцеˮ који би одлазили у кафане у Москви и тражили Смирновљеву вотку. Кафеџије су тако почињале да наручују његова пића, верујући да су ови производи веома тражени.
Google Maps
1886. године, када је Смирновљева вотка већ постала без сумње најпознатија у Русији са преко 250 радника у његовој фабрици и годишњим обртом од неколико милиона рубаља, Александар III је лично пробао Смирновљево пиће и оценио да је изванредно. Смирнов је тада постао једини снабдевач царског двора вотком. До средине 90-их година 19. века Смирнов је контролисао преко 60 процената тржишта алкохолних пића у земљи. Његова вотка је служена на крунисању Николаја II. Смирнов је умро 1898. године, оставивши преко 15 милиона рубаља наследства (огромну суму, јер у то доба министарска месечна плата била око 1.500 рубаља) својој деци која су наставила очевим стопама.
Јаков Шчукин, „краљ забавеˮ
Руси су филм упознали захваљујући још једном бившем сељаку. Јаков Шчукин је рођен 1859. године у сиромашној сељачкој породици у Јарославској области. Са 14 година Јаков је морао да напусти кућу и оде да живи и школује се у Николо-Угрешком манстиру у близини Москве, након чега је постао медицински помоћник. Међутим, то није много занимало Јакова, па је отворио летњи ресторан-бифе у забавном парку у Москви.
Archive photo
Како му се посао развио, Шчукин отвара бифе у једном од најпопуларнијих позоришта у Москви, позоришту „Парадизˮ (и данас активно као позориште „Мајаковскиˮ). Друга половина 19. века било је време процвата позиришне делатности у Русији. Са 30 година Јаков се толико обогатио да је могао да изнајми читаво позориште и изненада прелази из бранше угоститеља у позоришног импресарија. Као директор позоришта организује турнеје страних позоришних трупа и наступе познатих руских глумаца. Али његово највеће достигнуће била ја башта „Ермитажˮ.
Шчукин је отворио „Ермитажˮ 1894. године на слободној парцели коју је откупио у центру Москве у близини улице Каретни Рјад, где су се некада налазиле радионице за производњу кочија. Читав терен је био препун остатака и делова кочија. Наводно, Шчукину је било потребно 50 хиљада кочија да однесе све смеће. А оно што је на том месту направио било је запањујуће.
Archive photo
Парк „Ермитажˮ био је у многим сферама први у Русији: први са системом за наводњавање и први са сопственом производњом струје за ноћно осветљење. Шчукин је био тако сигуран у успех да је сав новац уложио у уређење парка, па је чак, како би штампао прве плакате за позориште, заложио и своју бунду.
Програм позоришта, главне атракције парка, био је разноврстан: оперете, водвиљи, драмске представе, лакрдијашки наступи. Чекајући на представу, гости баште су могли да се забаве на атракцијама, вечерају у ресторану или попију чај у бифеу, а зими да се клизају на језеру.
А шта је са биоскопом? 26. маја 1986. године у Шчукиновој башти Московљани су имали прилику да виде први филм „Улазак воза у станицуˮ браће Лимијер. Приказан је само 5 месеци после премијере у Паризу и чак неколико месеци раније него у Америци!
Шчукинов „Ермитажˮ је био без сумње најбоље место за забаву у Москви. 1903. године у њему је наступио чак и славни Хари Худини.
Међутим, политичка клима у Русији и Европи се погоршала крајем 20. века. Проницљиви Шчукин је осетио да долазе тешка време и 1917. године продаје своју башту (која је и даље била уносан посао) и одлази се породицом на Крим, а затим у Константинопољ, где је умро 1926. године, избегавши све ужасе руске револуције. До данас Шчукинова башта је популарно место у Москви, а његов монограм се још може видети на објектима у парку и старинским фењерима.