Страдање совјетског пограничног Панфиловског вода у Бици код Африџа (Авганистан)

Илустрација за текст: припадници маневарске десантно-јуришне групе (дшмг) КГБ СССР

Илустрација за текст: припадници маневарске десантно-јуришне групе (дшмг) КГБ СССР

Слободан Ђукић
Ових дана се обележила 35-та годишњица од трагичног догађаја у близини авганистанског села Африџ где је у борбама са локалним формацијама муџахедина погинуло 18 храбрих совјетских граничара, припадника јединице коју су због места свог базирања прозвали Панфиловска. Захваљујући стицају околности, избегнуто је потпуно уништење ове јединице коју су предводили недовољно искуски официри, који до тада нису осетили сву суровост рата у Авганистану.

Општа ситуација у Авганистану након уласка совјетске армије на његову територију

После уласка совјетске армије на територију Авганистана, руководство СССР-а се суочило са веома озбиљном ситуацијом. Државна граница са Авганистаном која је имала дужину од чак 1,500км и која се протезала на три совјетске републике, била је веома слабо поседнута. На територији Авганистана је букнуо грађански рат широких размера. Огромни, често ненасељени простори преко којих је прелазила државна граница, практични и да нису ни имали обезбеђење. Постојеће јединице Пограничне војске које су имале задатак да штите границе СССР-а биле су недовољне за њену контролу. Са друге стране, велики број позиција које су били под контролом провладиних снага из Кабула опустошен је у нападима опозиционих снага. Да би се у оперативном смислу стабилизовала ситуација у пограничном простору (дг СССР-Авганистан) морала се под хитно створити безбедносна тампон зона са ослонцем на ангажовање посебних граничних јединица велике покретљивости и ватрене моћи.

Команда совјетске армије је била принуђена да граничне јединице које су се састојале од неколико пограничних одреда ојачају кад је у питању људство и борбена техника. Они су извршили формацијско попуњавање ових одреда новим војницима и официрима, а поред тога у ову зону су прекомандовани и делови класичних јединица совјетске армије у циљу стабилизације целог простора.

Након што је совјетска армија ушла на територију Авганистана, на територији његове северне провинције су образована два мешовита погранична борбена одреда. Накнадно су ове снаге ојачане лаким моторизованим групама (скр. ММГ) које је красила покретљивост и способност брзог маневра, а који су формиране у оквиру КГБ СССР-а. Њихов основни задатак је била заштита државне границе између СССР-а и Авганистана, а зона одговорности ових одреда се протезала до 100км у дубину авганистанске територије. Оваква структура пограничне војске је реализована и на другим секторима одбране државне границе где су формирани слични одреди који су имали јасне задатаке у својим зонама одговорности.

Конкретно што се тиче пограничних јединица ангажованих у зони совјетско-авганистанске границе донесена је одлука да се оне тежишно ослањају на саставе десантно-јуришног типа (тачније, маневарске десантно-јуришне борбене групе – ДШМГ). Ове групе су образоване од пограничних јединица са територије целог СССР-а. Њихов главни задатак је била ликвидација муџахединских формација које су оперисале у близини границе са СССР-ом. Формацијска структура ДШМГ је одговарала батаљону.

Убрзо је формирано шест пограничних одреда који су се састојали од 31 моторизованих (ммг) и 7 десантно-јуришних борбених група (дшмг). Њих су  углавном чинили припадници Северноазијског и Источног пограничног округа.

Оперативна група снага из састава Источног пограничног округа (ОВГ КВПО) са својим штабом се налазила у граду Ишкашким (Р.Таџикистан). Њена зона одговорности је била обезбеђење државне границе са авганистанском покрајином Бадашхан, закључно са делтом реке Пјанџ.Погранични састави који су се налазили у саставу посебних моторизованих борбених група- ММГ су били попуњавани војницима из других пограничних одреда, који су долазили са целе територије СССР-а. Што се тиче попуне пограничног састава број 17 (кодни назив Зона-17) он је био ојачан граничарима 49-тог пограничног одреда који је премештен у градић Панфилов који се налази на територији Републике Казахстан. Овај гранични састав је ускоро добио и назив Панфиловски, с обзиром на место њиховог првобитног базирања.

Полазак у загонетну мисију

У јесен 1985. године команда Источног пограничног округа је донела одлуку о ликвидацији муџахединских формација у долини реке Зардев. У том циљу на овај простор су пребачене додатне снаге пограничне војске, између осталих и јединица из Панфилова.

По уласку на територију Авганистана, овај погранични састав јачине 50 људи којим је командовао капетан Владимир Рослов се улогорио 3 километра западно од насељеног места Африџ, који се налази на стрмим обалама реке Зардев. До 22 новембра ова гранична јединица није напуштала свој логорски пункт и непосредну зону своје одговорности на којој су се разместили. А онда је дошао и тај несретни дан.

Према једног верзији, капетан Рослов је у поподневним часовима 22.новебра добио наређење са истуреног командног места да са својом јединицом крене у правцу Зоне-13 (суседна гранична караула), која се налазила на једном узвишењу јужно од села Африџ. Основна замисао овог покрета је било спајање са јединицама које се налазе на овој коти, у циљу обезбеђења услова за неометано слетање војно-транспортног хеликоптера који је превозио одељење за ватрену подршку (минобацачи).Према другој верзији, капетану Рослову је упућено наређење да изврши покрет у циљу организације заседе у коме је требала да учествује његова јединица.У сваком случају, капетан Рослов је одлучио да формира две групе укупне јачине 20-25 људи и да заједно са својим замеником Наумовим крене у извршење овог задатка.

Око 15ч. ове две групе које су бројале 2 официра и 23 војника, са комплетном зимском опремом, сувим оброцима, личним наоружањем и муницијом су напустили своју зону и кренули на ново одредиште. Према сведочанствима преживелих припадника ове јединице група од 24 војника је остала на својим старим позицијама заједно са другим замеником команданта јединице - капетаном Зајкијем.

Група коју је предводио Рослов се кретала по дневном светлу. Успут су се војници сретали са локалним становништвом са којим нису имали проблема. У сваком случају радило се о недовољном познатом теретну. Маршрута кретања је ишла северном страном клисуре заобилазећи неколико мањих села. Група је морала да пређе преко моста на реци Зардев одакле је започињао успон на позицију на којој су се налазили елементи пограничне војске која је чувала Зону-13.

Међутим, како је време одмицало, капетан Рослов је схватио да је са својом јединицом изгубио оријентацију. Путем радио-везе је успостављен контакт са саставом која је покривао Зону-13 где је договорено да они испале пар граната из аутоматског бацача граната АГС-17 Пламја, да би група уопште могла да се оријентише. Пошто су увидели колико су далеко скренули са своје маршруте и прилично се удаљили од места где се налази мост код села Африџ, група је променила свој смер и кренула ка реци. Они су од извиђача (Зона 13) који су се налазили на узвишењу добили инструкције да форсирају реку на месту где је она најплића.

У 17.20ч када је већ почео да пада мрак, кмд Рослов је донео одлуку да се заједно са својим људима спусти на обалу реке где се је вода била газна. Група се налазила у опуштеном расположењу где том приликом није испоштовала основне тактичке принципе преласка преко реке у непријатељском окружењу. У том моменту са супротне обале отворена је ураганска ватра из аутоматског оружја и ручних ракетних бацача по практично комплетном строју јединице који се затекао на чистини. Главнина непријатељских снага која је на најпогоднијем мести направила заседу, дошла је из правца села Африџ које се налази у непосредној близини. У заседи су се налазили муџахедини одреда који је предводио локални командир Башир, који је иначе контролисао село Африџ.

Нашавши се под кишом метака Рослов је издао наређење својим војницима да се заузму одбрамбене позиције на две уређене терасе које су се налазиле на северној падини, и прихвате борбу.Истовремено, из правца села Јарим и Џујабар који се се налазе северно од речне клисуре пристигле су групе муџахедина који су са бочних страна извели напад на позиције руских граничара. Ове јединице су биле под командом локалних командира који су се одазивали на имена Јусуф и Халил. Група руских граничара се за тили час нашла у обручу, сабијена на две терасе на веома стрмој падини, тучена практично са свих страна.

У неравноправној борби совјетска јединица којом је командовао Рослов је готово у потпуности уништена. На лицу места је страдало чак 18 војника укључујући и два официра (Рослов и Наумов). Четири војника су под окриљем мрака успели некако да се извуку са попришта сукоба. По престанку отпора граничаре који су давали знаке живота муџахедини су немилосрдно убијали на лицу места. Два рањена војника који су се правили мртви успели су некако преко лешева својих сабораца да се извуку и нестану у сутону хладне авганистанске ноћи. Једног преживелог војника азијатског изгледа муџахедини су одвели са собом као заробљеника ради даљег ислеђивања.

До 20ч. први преживели војници су успели да се докопају матичне базе Зоне-17. Укупно су дошла тројица. Неколико часова касније, око 00ч. до базе је некако дошао четврти војник који је био рањен. У глуво доба ноћи (о2ч.) до базе је буквално допузао и пети војник који је на свом телу имао четири устрелне ране. Према његовим речима иза њега се кретао још један тешко рањени војник, који се налазио на 2 километра од базе. Он је пронађен у тешком стању и успешно евакуисан у раним јутарњим часовима.

Пошто је добио информацију да је група капетана Рослова нападнута од стране муџахедина у рејону села Африџ, његов колега (капетан Трегубов) који је командовао Зоном-13 одлучио је да упути интервентну помоћ. Под његовом командом се налазило око 50 људи који су покушали да се под окриљем мрака пробију до окружене групе граничара на челу са Рословим. Међутим, ова група је налетела на запречну ватру муџахедина који су бранили село Африџ, и морала се повући на почетне позиције.

Покушај ангажовања два хеликоптера није дао адекватан резултат јер пилоти који су управљали овим летелицама нису успели да остваре радиовезу са копненим јединицама у циљу тачне локализације и разликовања својих снага од снага непријатеља (могућност пријатељске ватре). Пошто су лансирали пар невођених ракетних зрна по Африџу и направили још неколико додатних кругова изнад овог села, хеликоптери су напустили зону борбених дејстава.

Капетан Зајка који је остао на матичном логорском месту Панфиловског пограничног састава имао је под командом преостала 24 војника који су са својим бројем једва покривали ширину простора која је захватала Зона-17. Свака испомоћ је доводила у опасност базу ове јединице у којој се налазила муниција, наоружање и остала материјално техничка средства за њен дужи боравак на овом простору. На основу ових показатеља капетан Зајка није одлучио да крене у помоћ групи Рослова која је упала у заседу.

Услед несретног стицаја околности шира потражно-спасилачка операција совјетске армије је морала да буде одгођена до раних јутањих часова 23.новембра. У овој операцији су узеле учешћа делови две маневарске десантно-јуришне групе Источног војног округа са својим ефективима.Пошто су ове снаге пристигле на простор где су совјетски граничари упали у заседу, убрзо је откривено 18 тела погинулих војника и официра. Нешто даље је пронађено још једно тело погинулог совјетског граничара који је убијен тако што су га локални мештани рањеног ухватили и затукли крамповима и мотикама.

Разлози трагичног инцидента

Према каснијим налазима које је прикупила група официра која је истраживала овај случај, основни узрок овакве трагедије је недовољно искуство непосредних командира који су по први пут учествовали у борбеним дејствима. Према сведочанству комисије која је директно на терену реконструисала цео догађај, констатовано је да је распоред тела био тако постављен, да је по свему судећи сама колона током кретања била превише сабијена (нису испоштавани тактички принципи кретања на непознатом терену, тачније војници су исувише стајали близу један другога) што говори да се колона кретала практично без извиднице. Такође, комисија је донела закључак да је сукоб био изузетно кратак, јер је велика већина војника изгинула већ у првим минутима борбе.

Комисија није тачно утврдила тачне разлоге ангажовања мале групе граничара на челу са капетаном Рословом, у неуобичајеном делу дана и у специфичним метео условима јер се радило о касној јесени (дужа ноћ).  

Операција Одмазда

После овог трагичног догађаја команда Источног пограничног округа је са главнином својих снага извела операцију кодног имена Одмазда у циљу брзог уништења свих бандитских оружаних група у захвату тока реке Зардев. Према сведочанствима учесника ове операције, сама акција је имала репресиван карактер који је био усмерен према локалном становништву мушког пола и заробљеним милитантима, те се може назвати казненом експедицијом.

Борбена дејства су трајала више од три месеца и њихов епилог је изградња великог гарнизона граничних јединица у насељеном месту Јарим, које се налазило недалеко од места где су страдали Панфиловци. У овом гарнизону се налазила маневарска десантно-јуришна група Источног војног округа, ранга батаљона.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“