Како и зашто је Италија ратовала против СССР-а у Другом светском рату? (ФОТО)

 Јединице CSIR на смотри за време Мусолинијеве посете руском фронту.

Јединице CSIR на смотри за време Мусолинијеве посете руском фронту.

Legion Media
Италијани нису горели од жеље да ратују са Русима. Али нико их није питао.

„Када италијански војник зна због чега ратује, он није лош ратник, као у доба Гарибалдија. А у овом рату војници не само да не знају због чега ратују, него нису желели и не желе овај рат. Због тога они само мисле о томе како да се врате кући“, рекао је један берсаљери (елитни стрелац) дивизије „Принц Амедео војвода од Аосте“ коју је Бенито Мусолини у лето 1941. послао на Источни фронт.

Италијански Експедициони корпус парадира испред Мусолинија и немачког војног аташеа у Риму пред одлазак у рат против Совјетског Савеза, почетак јула 1941.

 

Италија је објавила рат Совјетском Савезу истога дана када је почела операција „Барбароса“, тј. 22. јуна 1941. године, али у трупама које су тада ушле на територију Русије није било Италијана. Адолф Хитлер у почетку није планирао да ангажује свог најважнијег савезника у „крсташком походу против бољшевизма“. Фирер је сматрао да Италија ионако има доста својих проблема, будући да је држала велике окупационе снаге у Албанији, Грчкој и Југославији, и да је изгубила скоро све територије у источној Африци, док су се у северној Африци Италијани одржали само захваљујући подршци немачких трупа генерала Ервина Ромела које су благовремено пристигле. И поред свега тога, Мусолини је убедио Хитлера да пружи шансу Италијанима да се покажу у борби против Руса.

Генерал Малагути са италијанским официрима. Русија 1942.

Први италијански војници су стигли на Источни фронт у августу 1941. године. Такозвани Експедициони италијански корпус у Русији (Corpo di Spedizione Italiano in Russia, CSIR) бројао је преко 62.000 људи, укључујући и шест стотина италијанских „есесоваца“, тј. црнокошуљаша и припадника Добровољне милиције националне безбедности (Milizia Volontaria Per La Sicurezza Nationale), фанатично оданих режиму. Подршку из ваздуха им је пружао 51 ловац Macchi C.200 "Saetta" краљевског ратног ваздухопловства.

Италијански елитни стрелци (берсаљери) на мотоциклима у предграђу града Стаљино (Доњецк).

Већ у првој недељи учешћа CSIR у ратним операцијама на територији СССР-а показало се да Италија уопште није спремна за тај рат. Снабдевање провијантом, униформама и муницијом је било врло лоше организовано. Још горе је било са транспортом, јер италијански камиони нису могли да издрже руске путеве. Војници дивизије „Торино“ су били принуђени да од румунске границе препешаче 1.300 километара на исток, и сами су себе поредили са средњовековним пешадинцима из нижих сталежа које је немачка коњичка господа повела у рат.

Италијански берсаљери у Русији 1942.

Посебан проблем је било наоружање италијанског корпуса. Испоставило се да противтенковски топови калибра 47 мм могу само мало да улубе руски тенк или се једноставно одбијају од њега и праве рикошет. Од оклопне технике Италијани су поседовали само 60 танкета L 33/35 које нису могле да се упусте у равноправну борбу против тенкова Црвене армије. Када је стегао мраз ловачки авиони су такође почели да отказују. Macchi C.200 је прављен за средоземно ратиште, а не за руску зиму.

Мусолини контролише четири топа пре него што ће их послати са првом дивизијом војника на руски фронт. 1941.

Сви ти фактори су довели до тога да италијански корпус изазива стално незадовољство у команди групе армија „Југ“ којој се потчињавао. Италијани су имали неколико успешних локалних операција (као што је победа у „Божићној бици“ 26. децембра 1941. на реци Мијус), али Немци нису имали високо мишљење о њима као војницима. „Због ниске борбене готовости италијанских дивизија оне се, нажалост, могу користити само за пасивно покривање крила у позадини“, написао је у свом ратном дневнику начелник Генералштаба копнених трупа Франц Халдер.

Противтенковска дивизија „Сфоресца“ отвара паљбу, Русија.

Другачија је била ситуација са краљевском ратном морнарицом Италије, коју су Немци много хвалили. Једна од најефикаснијих специјалних јединица у Другом светском рату била је Десета флотила МАС. Она је активно дејствовала у Црном мору, где су се њени торпедни чамци заједно са патуљастим подморницама и диверзантским групама успешно борили против совјетских трупа и флоте на Криму. Италија је неколико тих чамаца послала чак и на далеки Балтик.

MAS 528, један од главних протагониста акција на Ладошком језеру. MAS 527 и MAS 528 су под командом поручника С. Бечија у августу 1942. године потопили руску топовњачу и транспорт натоварен муницијом.

Италијани су према локалном становништву и заробљеницима Црвене армије били далеко хуманији од Немаца, Мађара и Румуна. „У рану зору 21. октобра 1941. године у граду је већ била италијанска војска“, написала је касније Јекатерина Матејчук (Гајдук) из украјинског града Красноармејска: „Ми деца смо трчали да гледамо како им је лепа униформа: беретке са перјем јарких боја, акселбендери... Ништа страшно се није дешавало док су били ту. Али Италијани су брзо отишли, а онда су се у граду појавили Немци и почели да чине зверства. И онда смо, наравно, остетили разлику...“  Италијани су покушавли да се дистанцирају од бруталних метода својих савезника, али је пут којим је CSIR прошао кроз СССР такође обележен читавим низом ратних злочина – убистава цивила, силовања, пљачкања и рушења инфраструктуре.

Италијански војник код Харкова, Русија.

До лета 1942. године Експедициони корпус је изгубио око 15.000 војника, тј. четвртину људства. Мусолини је одлучио да знатно ојача свој војни контингент у СССР-у, и због тога је у јулу на бази овог корпуса формирана Осма армија, позната и као Италијанска армија у Русији (Armata Italiana in Russia, ARMIR). Бројала је 235.000 војника. Међутим, проблеми са снабдевањем и наоружањем и даље нису били решени. Пристигла је мања група од 19 лаких тенкова L6/40, али то није била значајна ударна сила и зато су снагама ARMIR периоднично додаване немачке тенковске јединице.

Тенк L6/40.

Убрзо након затварања обруча око Шесте армије Вермахта код Стаљинграда у новембру 1942. године совјетске трупе су кренуле на Осму италијанску армију која је била размештена на Дону. Италијани су потучени до ногу у неколико офанзивних операција у децембру и јануару. Тенкиста 18. тенковског корпуса Сергеј Отрошченков је касније описао изненадни напад на јединице италијанске армије у повлачењу који је успешно изведен близу сеоцета Петровски: „Кад су се истурене италијанске јединице поравнале са нама, пронела се (по тенковским колонама) команда: ’Напред! Гази!’ Е тада смо их ојадили са оба крила! Ја никада касније нисам видео такву кланицу. Италијанска армија је буквално сравњена са земљом... Била је зима, наши тенкови су се у почетку белели од иња... А када смо изашли из борбе били црвени испод куполе, као да су пливали у крви. Погледао сам гусенице, негде се залепила рука, негде комад лобање“.

Лешеви у снегу. Повлачење са Донског фронта, децембар 1942. – јануар 1943.

Повлачење ARMIR-a са Дона личило је на бекство Наполеонове Велике армије из Русије 1812. године. „Исцрпљени људи су падали у снег да више никада не устану“, написаће касније официр дивизије „Pasubio“ Еуђенио Корти. Организовани отпор су периодично пружали само алпски стрелци, који су покривали повлачење својих сабораца.

Италијанске трупе у Русији.

У борбама које су вођене у Русији Осма италијанска армија је изгубила преко 114.000 људи, што убијених, што рањених и несталих без трага. Не постигавши никакав успех, проређена војска је враћена у отаџбину у пролеће 1943. године. Катастрофа АРМИР-а је шокирала италијанско друштво и била један од главних разлога муњевитог пада фашистичког режима Бенита Мусолнија у Италији.

Руске трупе на Дону са заплењеном заставом италијанског пука.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“