Вртлог репресија и депортација у СССР-у захватио је милионе људи у периоду од 30-их до 50-их година прошлог века. Њихова деца и унуци до данас са болом памте те догађаје.
Да су ране из тог времена и данас живе сведочи недавни успех два романа-бестселера аутора Гузељ Јахине. Оба говоре о депортацији народа и о томе какав је трагичан утицај она имала на личне судбине конкретних људи и на друштвени поредак у целини.
Дебитантски изузетно успешан роман Јахине „Зулејха отвара очиˮ преведен је на 30 језика и на основу њега је већ снимљена телевизијска серија. У књизи се описује депортација богатих сељака из татарског села 30-их година. Бољшевици им одузимају сву имовину. Оне који се буне често стрељају, а друге одвозе у теретним вагонима далеко од родних џамија у сибирску тајгу. Тамо имају могућност да саграде узорно совјетско насеље, у коме ће владати рад, ред и живот без бога.
Други роман „Децо мојаˮ описује драму поволошких Немаца. Они су у Руску Империју стигли на позив Катарине II у XVIII веку и на обалама Волге створили градиће са својим аутентичним стилом живота. Али совјетска власт је уништила њихов живот и отерала их далеко од родне Волге у сурове степе Казахстана.
Депортација народа је био један од облика Стаљинових политичких репресија, као и једна од форми јачања и централизације личне власти Јосифа Стаљина. Задатак је био да се раселе области које је насељавао велики број представника одређених националности који су живели и подизали децу на свој начин, говорили и издавали новине на свом језику. Многа оваква места имала су дотада известан степен аутономије.
Истраживач совјетских депортација, историчар Николај Бугај каже да су Стаљин и његов сарадник Лаврентиј Берија депортацију користили као „средство за регулисање међунационалних конфликата, исправљање сопствених грешака и спречавање испољавање било каквог незадовољства антидемократским, тоталитарним режимомˮ. За Стаљина је било важно, пише Бугај, да отклони све аутономије које су потенцијално могле да се отцепе и да спречи било какву могућност опозиције централизованој власти.
Према документима НКВД-а, у периоду од 30-их до 50-их година око 3,5 милиона људи напустило је места на којима су живели генерацијама. Укупно је пресељено преко 40 народности. Углавном су становници пограничних територија депортовани у унутрашњост СССР-а.
Прве депортације су захватиле Пољаке. 1936. године 35 хиљада „непоузданих елеменатаˮ са бивших пољских територија на западу Украјине пресељено је у Казахстан. Касније је у Сибир и Казахстан депортовано још преко 200 хиљада Пољака.
Народи су пресељени и са других пограничних територија. 1937. годне у Казахстан и Узбекистан је са источних граница СССР-а стигло преко 171 хиљада совјетских Корејаца.
Од 1937. године Стаљин је спроводио планску политику расељавања Немаца. До краја 1941. године унутар земље је расељено око 800 хиљада Немаца, а током рата укупно преко милион. Нове домове они су пронашли у Сибиру, на Уралу и Алтајским планинама, а скоро пола милиона се нашло у Казахстану.
Огроман број људи депортован је са ослобођених територија после немачке окупације. Посебно су били погођени народи Северног Кавказа. Десетине и стотине хиљада Карачајеваца, Чечена, Ингуша, Балкара и Кабардинаца исељено је у Сибир и Средњу Азију. Такође су депортовани Калмици и око 200 хиљада Кримских Татара. Пресељени су и бројчано мањи народи као што су Курди, Грци и други.
Становници Летоније, Естоније и Литваније пружали су отпор уласку у састав СССР-а. То је био повод за совјетску власт да посебно интензивно расељава ове народе.
Народни комесаријат унутрашњих послова састављао је детаљна упутства за организацију пресељења. И то за сваки народ посебно. Депортацију су спроводили локални партијски органи и чекисти који су посебно упућивани на лице места. Они су састављали спискове и припремали транспорт за пребацивање људи и њихове имовине до железничких станица.
Људи су имали веома кратак рок да се припреме за пресељење. Могли су да понесу углавном само основне ствари: личне предмете, ситни кућни инвентар и новац, највише једну тону терета.
Најчешће је за поједину народност био намењен посебан ешалон возова са стражом и медицинским особљем. Људи су успут добијали хлеб и једном дневно кувано јело.
Посебно упутство односило се на организацију живота по доласку на ново место становања. Радно способни су били укључени у изградњу барака, а касније кућа за стални смештај, школа и болница. Такође су оснивани колхози за обраду земље и рад на фармама. Сарадници НКВД-а спроводили су контролу и водили администрацију. У почетку је живот досељеника био тежак, није било довољно хране и људи су патили од различитих болести.
Пресељеним народима било је забрањено да напусте нову територију. Ако то учине, претило им је смештање у радни логор. Тек после Стаљинове смрти ова забрана је укинута и тим људима је било дозвољено да се слободно селе по земљи. 1991. године ове мере совјетске власти су проглашене за противзаконите и злочиначке, при чему је депортација неких народа оквалификована као геноцид.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
