Зашто је Стаљин вршио принудна пресељења становништва унутар СССР-а?

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram, који је удобнији и безбеднији од Facebook-a! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Вртлог репресија и депортација у СССР-у захватио је милионе људи у периоду од 30-их до 50-их година прошлог века. Њихова деца и унуци до данас са болом памте те догађаје.

Да су ране из тог времена и данас живе сведочи недавни успех два романа-бестселера аутора Гузељ Јахине. Оба говоре о депортацији народа и о томе какав је трагичан утицај она имала на личне судбине конкретних људи и на друштвени поредак у целини.

Дебитантски изузетно успешан роман Јахине „Зулејха отвара очиˮ преведен је на 30 језика и на основу њега је већ снимљена телевизијска серија. У књизи се описује депортација богатих сељака из татарског села 30-их година. Бољшевици им одузимају сву имовину. Оне који се буне често стрељају, а друге одвозе у теретним вагонима далеко од родних џамија у сибирску тајгу. Тамо имају могућност да саграде узорно совјетско насеље, у коме ће владати рад, ред и живот без бога.

Други роман „Децо мојаˮ описује драму поволошких Немаца. Они су у Руску Империју стигли на позив Катарине II у XVIII веку и на обалама Волге створили градиће са својим аутентичним стилом живота. Али совјетска власт је уништила њихов живот и отерала их далеко од родне Волге у сурове степе Казахстана.

Зашто депортације?

Депортација народа је био један од облика Стаљинових политичких репресија, као и једна од форми јачања и централизације личне власти Јосифа Стаљина. Задатак је био да се раселе области које је насељавао велики број представника одређених националности који су живели и подизали децу на свој начин, говорили и издавали новине на свом језику. Многа оваква места имала су дотада известан степен аутономије.

Истраживач совјетских депортација, историчар Николај Бугај каже да су Стаљин и његов сарадник Лаврентиј Берија депортацију користили као „средство за регулисање међунационалних конфликата, исправљање сопствених грешака и спречавање испољавање било каквог незадовољства антидемократским, тоталитарним режимомˮ. За Стаљина је било важно, пише Бугај, да отклони све аутономије које су потенцијално могле да се отцепе и да спречи било какву могућност опозиције централизованој власти.

Ко и где је пресељен?

Према документима НКВД-а, у периоду од 30-их до 50-их година око 3,5 милиона људи напустило је места на којима су живели генерацијама. Укупно је пресељено преко 40 народности. Углавном су становници пограничних територија депортовани у унутрашњост СССР-а.

Прве депортације су захватиле Пољаке. 1936. године 35 хиљада „непоузданих елеменатаˮ са бивших пољских територија на западу Украјине пресељено је у Казахстан. Касније је у Сибир и Казахстан депортовано још преко 200 хиљада Пољака.

Народи су пресељени и са других пограничних територија. 1937. годне у Казахстан и Узбекистан је са источних граница СССР-а стигло преко 171 хиљада совјетских Корејаца.

Од 1937. године Стаљин је спроводио планску политику расељавања Немаца. До краја 1941. године унутар земље је расељено око 800 хиљада Немаца, а током рата укупно преко милион. Нове домове они су пронашли у Сибиру, на Уралу и Алтајским планинама, а скоро пола милиона се нашло у Казахстану.

Огроман број људи депортован је са ослобођених територија после немачке окупације. Посебно су били погођени народи Северног Кавказа. Десетине и стотине хиљада Карачајеваца, Чечена, Ингуша, Балкара и Кабардинаца исељено је у Сибир и Средњу Азију. Такође су депортовани Калмици и око 200 хиљада Кримских Татара. Пресељени су и бројчано мањи народи као што су Курди, Грци и други.

Становници Летоније, Естоније и Литваније пружали су отпор уласку у састав СССР-а. То је био повод за совјетску власт да посебно интензивно расељава ове народе.

Како је текло пресељење?

Народни комесаријат унутрашњих послова састављао је детаљна упутства за организацију пресељења. И то за сваки народ посебно. Депортацију су спроводили локални партијски органи и чекисти који су посебно упућивани на лице места. Они су састављали спискове и припремали транспорт за пребацивање људи и њихове имовине до железничких станица.

Људи су имали веома кратак рок да се припреме за пресељење. Могли су да понесу углавном само основне ствари: личне предмете, ситни кућни инвентар и новац, највише једну тону терета.

Најчешће је за поједину народност био намењен посебан ешалон возова са стражом и медицинским особљем. Људи су успут добијали хлеб и једном дневно кувано јело.

Посебно упутство односило се на организацију живота по доласку на ново место становања. Радно способни су били укључени у изградњу барака, а касније кућа за стални смештај, школа и болница. Такође су оснивани колхози за обраду земље и рад на фармама. Сарадници НКВД-а спроводили су контролу и водили администрацију. У почетку је живот досељеника био тежак, није било довољно хране и људи су патили од различитих болести.

Пресељеним народима било је забрањено да напусте нову територију. Ако то учине, претило им је смештање у радни логор. Тек после Стаљинове смрти ова забрана је укинута и тим људима је било дозвољено да се слободно селе по земљи. 1991. године ове мере совјетске власти су проглашене за противзаконите и злочиначке, при чему је депортација неких народа оквалификована као геноцид.