Како је совјетски спецназ Алфа „неутралисао“ терористу у америчкој амбасади у Москви 1979. године

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Када је 28. марта 1979. године у 14:30 зазвонио телефон у конзулату америчке амбасаде у Москви на вези је био совјетски грађанин који се обратио за помоћ поводом добијања америчке визе.

Тако је отпочео читав низ догађаја који ће се завршити драмом у холивудском маниру са таоцима у амбасади и учешћем двеју завађених суперсила у периоду Хладног рата.

Неометани пролазак поред обезбеђења

После овог позива други секретар амбасаде САД Роберт Прингл изашао је испред конзулата да се састане са тим човеком у улици Чајковског (данас Новински булевар), где се налазила амбасада.

Не зна се о чему су њих двојица разговарали али је Прингл из неког разлога спровео свог новог познаника у амбасаду поред совјетског обезбеђења које није имало права да претресе човека у пратњи америчког дипломате, јер улази на територију која се дејуре сматра америчком.

Када су гост и његов пратилац ушли на капију амбасаде ситуација се брзо „закувала“. „Он се попео уз четири степеника у собу за пријем и секретарица је тада приметила да се ухватио за струк. Раскопчао је капут и рекао да има бомбу коју ће активирати ако му не дозволе да напусти Совјетски Савез“, саопштио је лист New York Times 28. марта 1979.

Службеници амбасаде су тако били затворени у згради где је човек, очигледно неуравнотежен, претио да ће извршити самоубиство активирањем бомбе која ће срушити зграду. Припадници совјетског спецназа су брзо реаговали на знак узбуне.

„Совјетски проблем“

„Представници совјетске власти су стигли на лице места око 16:30. Било је јасно да је то њихов проблем. Са нашег гледишта совјетски грађанин је представљао опасност“, рекао је Малком Тун, тадашњи амерички амбасадор у СССР-у.

Истовремено је специјална група КГБ-а СССР-а „Алфа“ на челу са командиром групе Генадијем Зајцевом припремала операцију ослобађања амбасаде.

„Шеф КГБ-а нам је наредио да дођемо у амбасаду. Није било искључено да ћемо применити оружје. Америчка страна је одобрила примену силе. Уједно је одлучено да се преговара са терористом јер ми ништа нисмо знали о њему. Та мисија је била поверена мени“, рекао је Зајцев у интервјуу који је дао неколико година касније.

Предстојећа операција совјетског спецназа била је посебно осетљива у контексту геополитичке „шаховске партије“ тог периода. Наиме, САД и СССР су били најљући идеолошки непријатељи који су с времена на време ризиковали да изазову нуклеарни рат. Отварање ватре на америчкој територији (јер је амбасада сматрана америчком територијом) било је врло ризично јер је угрожавало билатералне односе двеју нуклеарних суперсила, а самим тим је и цео свет доводило у опасност.

Припадници совјетског спецназа су размотрили детаље предстојеће операције са представницима америчке амбасаде и совјетског Министарства спољних послова. Постојала је опасност да ће бити изгубљено драгоцено време ако се буду чекале инструкције из Вашингтона, те је амерички амбасадор Тун донео једнострану одлуку да совјетским командосима одобри примену оружја унутар амбасаде. Тако је почела акција.

Преговори

Три совјетска специјалца су ушла у амбасаду да приђу терористи и успоставе контакт са њим, да сазнају који су његови мотиви и убеде га да се преда.

Видевши припаднике спецназа у цивилу терориста је затражио да остане само један од њих. Друга двојица су напустила зграду, оставивши командира Зајцева да преговара.

„Посетилац ми је показао експлозивну направу причвршћену за стомак и детонатор који ни за тренутак није испуштао из руке“, рекао је касније Зајцев.

„Разговор је био напоран али сам успео да га подстакнем на причу. Рекао је да се зове Јуриј Власенко, да је рођен 1953, да живи у граду Херсону, да је бивши морнар трговачке флоте. Планирао је да положи пријемни испит на Московском државном универзитету али је пао на испиту“.

Претећи да ће активирати бомбу, 26-годишњи Власенко је захтевао дозволу да оде у САД где је планирао да стекне високо образовање.

„Током разговора сам јасно сагледао да имамо посла са ментално заосталом особом, и то [та претпоставка] је касније потврђено“, рекао је Зајцев.

Власенко није знао да је проблем у томе што америчке власти, чак и кад би му дале визу, не би могле много да утичу на совјетску васт која се не би помирила са тим да терориста остане некажњен.

Зајцев није успео да убеди Власенка да одустане од погубног плана. „Терориста је направио много грешака али ја нисам тада имао довољно искуства да их искористим“, рекао је Зајцев. Он је успео да изађе и да остави Власенка са бомбом затвореног у тој соби.

Пуцњеви и експлозија

Током преговора поједини представници „Алфе“ су сматрали да је Власенку једноставно потребно време да се „испразни и изјада“. Руководство КГБ-а није имало толико разумевања за терористу који им је створио такве проблеме.

„Када ће бити ослобођена просторија?“ – то је било питање које су шефови постављали припадницима „Алфе“ не остављајући простора за дуже преговоре.

После 5 сати неуспешних преговора совјетски командоси су добили наредбу да ухвате Власенка живог и кренули су у акцију. Засули су га сузавцем очекујући да ће то бити довољно, али није било тако.

Власенко је разбио прозор да уђе свеж ваздух и почео је да виче. Тако је доспео на нишан снајперистима који су са два пуцња погодили оно што су гађали, тј. његову руку.

„Очекивали смо да ће терориста од бола испустити детонатор али се то није десило. Када је погођен, Власенко је грчевито ишчупао осигурач и активирао бомбу. Ударни талас од експлозије је прошао поред мене. Пролетели су комадићи стакла и прозорске решетке. Срећом, успео сам да склоним главу што ми је спасло живот. Затим се конзулат запалио“, написао је касније пуковник Сергеј Голов, војни лекар и један од припадника „Алфе“ који је учествовао у акцији.

Несуђени студент је у експлозији тешко рањен. Умро је у колима хитне помоћи на путу за болницу.

Срећом, нико од припадника „Алфе“ и службеника амбасаде није страдао, а бомба није оштетила носеће зидове јер трећа, најмоћнија њена секција није детонирала због квара.

Совјетска штампа је ову акцију новоформиране специјалне јединице „Алфа“ приказала као велики успех, а њени припадници су награђени новчано и званично похваљени за ослобађање амбасаде, јер нико није погинуо осим терористе, Па ипак, иза затворених врата их је искритиковао шеф КГБ-а Јуриј Андропов.

Он им је ставио примедбу да немају јасан тактички план деловања који проистиче из конкретне ситуације, не умеју на лицу места да доносе неопходне самосталне одлуке, те се због свега тога „операција недопустиво отегла“.

Са друге стране, таква ситуација је допринела брзом развоју „Алфе“: командоси су опремљени новим савременим оружјем и организована је обука различитих сценарија.

Нешто касније ће „Алфа“ демонстрирати своје нове вештине у успешном јуришу на дворац Тајбег и организовању државног преврата у Авганистану 27. децембра 1979. године.

Овде сазнајте зашто је совјетски спецназ 1979. године јуришао на дворац Тајбег и убио авганистанског лидера Хафизулу Амина.