Три омиљене жене Јосифа Стаљина

Public Domain; Николай Хорунжий; Анатолий Гаранин/Sputnik; МАММ/МДФ
„Вожд народа“ званично је имао две супруге, које су трагично завршиле живот врло рано. Стаљин је пуну 21 годину, све до смрти, био удовац. Као пасионираном љубитељу музике, позоришта и опере приписиване су му романсе са многим познатим уметницама. Ипак, најмаркатније су три приче.

Оперска певачица Вера Давидова

Солисткиња Бољшог театра Вера Давидова словила је за „последњу Стаљинову љубав“. Веровало се да је њихова романса трајала пуних 19 година. Томе је допринела књига руског емигранта Леонида Гендлина, члана оркестра Бољшог театра, који је осамдесетих година прошлог века објавио „Исповест Стаљинове љубавнице“ тврдећи да је само забележио причу мецоспорана. Књига је постала бестселер, а када је Давидова за њу сазнала добила је срчани удар.

Певачица је негирала блискост са вођом пролетаријата. Међутим познато је да се Стаљин са њом често сретао још од 1930-тих, између осталог на званичним пријемима, на које је она позивана као истакнута солисткиња Бољшог тетара. Унука Давидове Олга Мчедлидзе говорила је: „Бака је већ била удата (за Грузина) Мчедлидзеа, и помало знала грузински и могла Стаљину да одговори на његовом матерњем језику, што се њему, наравно, допадало“.

Поред тога Стаљин је често долазио на њене представе у Бољшој театар и доносио раскошне корпе са цвећем, а она је у периоду од 1946. до 1951. године три пута била добитница највишег признања, Стаљинове награде.

Балерина Олга Лепешинска

Стаљину је приписивана романса и са примабалерином Бољшог театра Олгом Лепепшинском. Она је била четвороструки лауреат Стаљинове награде, а владар велики поклоник њеног дара. Представу „Пламен Паризa“ гледао је најмање 17 пута. Кад год је имао времена долазио је на представу и седао у своју ложу, а ми смо знали да је Стаљин у позоришту. Иза сцене је бивало много младих лепо одевених мушкараца, изјављивала је Лепешинска у интервјуима.

О Стаљиновим посетама Бољшом театру кружиле су легенде. Он је увек седео у царској ложи, долазио и одлазио било кад током представе. И други партијски руководиоци проводили су време у позоришту. Аутор књиге „Тајни живот Стаљинa“ Борис Илизаров био је поводом поменутих посета изричит. „Чланови Политбироа, високи функционери, војна лица са задовољством су користила овдашње балерине, певачице и девојке из хора као добро плаћене наложнице“.

Документованих сведочанстава Стаљинове романсе са Лепешинском нема. Многи извори позивали су се на новинара Ивана Гронског који је спадао у блиско окружење тираниново. Он је у мемоарима писао да се Стаљин средином тридестих година двадесетог века често ноћу враћао у Кремљ из посета некој познатој балерини.

У главној улици у Москви, Тверској, на крову куће у броју седамнаест 1940. године постављен је споменик балерини. Сматра се да је као модел послужила Лепешинска, а скулптура постављена по налогу Стаљина лично. Сама плесачица тврдила је да са скулптуром нема никакве везе. Крајем педестих година скулптура је скинута.

Пијанисткиња Марија Јудина

У народу је даровита Марија Јудина важила за „омиљену Стаљинову пијанисткињу“. Као верујућа, Јеврејка, која је крштена у православној цркви, она је живела скромно, стално је носила исту дугу црну хаљину и често чинила незанимљиво. Са оркестром је почела да наступа 1921. године, а после тога и да путује и приређује концерте широм света.

Они који су са њом били блиски тврдили су да је хонораре слала политичким затвореницима у логорима или давала добровољне прилоге цркви. Иако није била дисидент, своје ставове никада није крила. Тако је 1930-тих добила отказ на Лењинградском конзерваторијуму због отворене оданости православљу, а шездесетих година избачена је из московске школе „Гнесин“ због нескривених симпатија према западној музици и композитору Игору Стравинском, који је, иначе, емигрирао.

Како је говорио композитор Дмитриј Шостакович Јудина је била невероватно популарна и у СССР-у, и ван његових граница, али је зато била прилично чудна особа. По његовим речима 1943. године Стаљин који је много волео да слуша радио позвао је телефоном руководство Радиокомитета и питао да ли имају снимак Моцартовог 23. клавирски концерта у извођењу Јудине који је дан раније чуо на радију. Снимак нису имали али Стаљин се није смео тек тако одбити. „Позвали су Јудину и оркестар и направили снимак исте ноћи. Сви су се тресли од страха. Изузев Јудине, наравно. Међутим, она је била посебан случај и ништа јој није било страшно.“

Непосредно после тога пијанисткиња је добила коверат са двадесет хиљада рубаља. Речено јој је да је то било по специјалној наредби Стаљина. Она му је написала писмо у коме се захвалила на подршци.

„Молићу се за Вас и дању и ноћу и молити Господа да Вам опрости Ваше велике грехове према народу и земљи. Бог је милостив, опростиће Вам. Новац сам дала цркви чија сам парохијанка, цитирао је Шостакович писмо Јудине. Она је послала писмо, али јој се ништа није догодило. Могуће да због протекције коју је имала код Стаљина лично није допала репресије, мада је разлога било довољно. „Кажу да када је вођа нађен мртав у викендици на музичком уређају налазио се снимак Моцартовог концерта. „Било је то последње што је слушао“, рекао је Шостакович.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“