Мајка која је на фронт испратила десеторо синова и дочекала да јој се сви живи врате

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Ретке су породице у СССР-у које у том рату нису изгубиле сина или оца. Често су на бојном пољу гинули сви мушкарци у породици. Тешка судбина задесила је жене и мајке.

Добро је позната прича о петорици браће Саливан, који су се утопили на лакој крстарици „Џуно“ у бици за Гвадалканал (на тој причи делимично је заснован филм „Спасавање редова Рајана“). Још много таквих случајева забележено је на немилосрдном Источном фронту.

Право чудо

Ипак било је и срећних изузетака. Тако су, рецимо, свих десеторица синова Јевдокије Лисенко из украјинског села Бровахи отишли на фронт и вратили се кући живи.

Јевдокија Лисенко

Јавно власништво

Први се вратио Николај који је чудом преживео после експлозије која је усмртила седморицу његових сабораца. 1944. године после изласка из болнице послат је код мајке.

Иван је учествујући у борбама прошао целу Украјину и допао концентрационог логора Треблинка, из кога је ипак успео да побегне. Настављајући да се бори крај рата дочекао је у Румунији.

У Румунији је сасвим случајно срео два своја брата. У августу 1944. године код Јашија Михаил је на фронту угледао Феодосија. „Сишао сам код њега у ров и загрлио га“, сећао се Михаил. „Испоставило се да сам ја ишао у извиђање, а он се враћао из извиднице. Морао сам да кренем, иако се честито нисмо ни испричали, плакали смо обојица“.

Браћа су се вратила кући као инвалиди. Михаил је био тешко рањен у груди, а Феодосиј остао без ноге.

Андреј и Павел одведени су на рад у Немачку али су успели да се ослободе и прикључе јединицама Црвене армије у офанзиви. Старији лајтнант Василиј је три пута био рањен и за храброст добио орден Црвене звезде. 1946. године кући се вратио Петар који је био радиста.

Браћа Лисенко прошли су читав борбени пут од Берлина до Далеког истока. Везиста Александар стигао је до престонице Трећег рајха. Тенкиста Степан после рањавања у Источној Пруској послат је у Манџурију да се бори против Јапанаца, али су борбена дејства већ завршена када је он стигао. Кући се вратио 1947. године, последњи од браће.

Браћа Лисенко

Јавно власништво

Мајка хероина

У мучном ишчекивању вести са фронта, Јевдокија Даниловна која је 1933. године остала удовица сама је подизала пет кћери. Преживевши немачку окупацију срећна мајка дочекала је све своје синове да јој се живи врате.

За дивну причу Јевдокије Лисенко убрзо се сазнало и ван њеног села. 1946. године у Кијеву јој је уручен орден Мајка хероина.

Јевдокија Лисенко умрла је у 73. години живота. Било је то 1967. године, а 1984. у родном селу Бровахи добила је бронзани споменик. На откривању споменика била су сва њена деца изузев Василија који није доживео да присуствује тако важном догађају.

Указ Президијума Врховного Савета СССР о присвајању Јевдокији Лисенко звања Мајке хероине

Јавно власништво

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!