Како су у репресијама прошла деца „народних непријатеља“

Државни музеј историје Гулага; Архив Дмитрија Вишемирског
Деца репресираних родитеља у страшним совјетским чисткама током 1930-их била су изопштавана из заједнице и смештана у домове за незбринуту децу. А она која су рођена у логорима нису имала никаква права у друштву. Појединци и дан-данас покушавају да се изборе за правду.

„Убацили су нас у ауто, маму су извели испред затвора ’Крести’, а нас су одвели у прихватилиште за децу. Ја сам имала дванаест, а брат осам година. Ошишали су нас до главе, на врат окачили дашчицу са бројем и узели отиске прстију. Брат је много плакао. Одвојили су нас и нису дали да се састајемо и разговарамо“. То су успомене које је Људмила Петрова из Лењинграда (данас Санкт Петербург) евоцирала у разговору са представницима Музеја историје Гулага. Сва њена кривица се састојала у томе што је била ћерка репресираних родитеља.

Деца „народних непријатеља“

Дечији дом Каргопољског казнено-поправног логора.

Један од организатора Великог терора, шеф народног комесаријата за унутрашње послове (НКВД) Николај Јежов, потписао је 1937. године злогласну наредбу „О операцији репресирања жена и деце издајника отаџбине“. После тога су жене „издајника отаџбине“ хапшене и осуђиване на 5-8 година затвора. Њихова деца од годину или годину и по дана до 15 година упућивана су у домове за незбринуту децу. Према подацима Музеја историје Гулага, по Јежовљевој наредби је у затворе и логоре доспело 18.000 жена ухапшених „издајника“, а преко 25.000 деце је смештено у домове за незбринуту децу.

Мира Уборевич (Владимира Јеронимова Уборевич)

Људи који су прошли сва ова искушења касније су причали како је храна у препуним домовима била толико лоша да су и по ђубрету тражили шта би могли да поједу. Многи су били болесни, многи су и умирали, а васпитачи су физички кажњавали децу.

У совјетском друштву је вршен психолошки притисак на децу и чланове породица репресираних лица. Дојучерашњи пријатељи су окретали леђа и одраслима и деци.

Деца „опасна по друштво“

Међу децом репресираних родитеља посебно су се издвајала „деца опасна по друштво“, која су затварана у казнено-поправне логоре или домове за незбринуту децу где је владао „посебан режим“.

Тако је 14-годишњи Петар Јакир одбио да свог стрељаног оца третира као издајника, и због тога је протеран у Сибир, а касније му је исфабрикована оптужница по којој је осуђен на 5 година робије. У логорима је провео укупно 17 година. Имао је 31 годину када је изашао на слободу.

Малолетници су у логорима били изложени иживљавању и батинама, а често су смештани у ћелије са одраслим криминалцима. У најмлађем узрасту су морали да се боре за опстанак. Њихов живот је већ тада био руиниран. У делу „Архипелаг Гулаг“ Александар Солжењицин је написао да су представе о свету, о добру и злу код те деце биле изопачене, и она су усвајала „дрске и бахате манире“ јер се у логору „такво понашање највише исплатило“.

Деца рођена у логору

Деца која су рођена у Гулагу готово одмах су одузимана од мајке. У многим казнено-поправним логорима постојале су специјалне бараке које су се звале „дечије куће“. Тамо су држана и деца рођена у логору и она која су довођена заједно са мајком (то је било дозвољено за децу млађу од годину и по дана).

Совјетски војни командант И. Е. Јакир са сином Петром, 1930. Фотографија из књиге „Незабываемое“ („незаборавно“), А.М. Ларина-Бухарина.

Опстанак те деце зависио је од климе у којој се налазио логор, као и од дужине путовања до њега, а понекад пре свега од односа затворских стражара, васпитача и медицинских стестара Дечије куће.

Особље Дечије куће није водило много рачуна о деци, тако да су честе биле епидемије. Смртност је била висока, у различитим периодима је варирала од 10% до 50%.

Многа деца која су била одвојена од родитеља причала су касније како нису доживела радост приликом поновног сусрета са мајком. Дете је реч „мама“ користило у обраћању васпитачима, а у сусрету са правом мајком није јој се бацало у наручје, нити је знало како да се понаша. Касније тај прекинути однос није могао бити поново успостављен.

Како се некадашња деца-логораши данас боре за правду?

Дечији дом Каргопољског казнено-поправног логора.

По изласку на слободу бивши логораши нису имали право да живе у већим градовима. Могли су се настанити у месту које је од великог града удаљено најмање 100 километара. Тешко им је било и да нађу посао. Често су изнајмљивали неки убоги собичак или чак један ћошак у радничком дому.

Многи нису имали средстава ни да се врате у родно место, па су остали да живе у градовима и насељима близу логора. А и ако би успели да се врате, често се испостављало да им је стан конфискован и у њему већ живе други људи.

На крају совјетске епохе, 1991. године, донет је закон „О рехабилитацији жртава политичких репресија“ према коме се и деца репресираних лица такође третирају као жртве репресија. Поред тога, признаје им се право повратка у град или насеље где су им родитељи живели пре хапшења.

Касније је у закон додато да и деца рођена у логорима могу да претендују на стан у граду где су им родитељи живели пре хапшења.

Испоставило се, међутим, да је услед бирократије процедура „повратка кући“ крајње сложена. Треба прикупити податке о рехабилитацији и мноштво других докумената. Затим се треба пријавити на листу чекања у новом месту становања. Тај процес може да траје деценијама.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“