Како су у репресијама прошла деца „народних непријатеља“

„Убацили су нас у ауто, маму су извели испред затвора ’Крести’, а нас су одвели у прихватилиште за децу. Ја сам имала дванаест, а брат осам година. Ошишали су нас до главе, на врат окачили дашчицу са бројем и узели отиске прстију. Брат је много плакао. Одвојили су нас и нису дали да се састајемо и разговарамо“. То су успомене које је Људмила Петрова из Лењинграда (данас Санкт Петербург) евоцирала у разговору са представницима Музеја историје Гулага. Сва њена кривица се састојала у томе што је била ћерка репресираних родитеља.

Деца „народних непријатеља“

Дечији дом Каргопољског казнено-поправног логора.

Музеј савремене историје Русије

Један од организатора Великог терора, шеф народног комесаријата за унутрашње послове (НКВД) Николај Јежов, потписао је 1937. године злогласну наредбу „О операцији репресирања жена и деце издајника отаџбине“. После тога су жене „издајника отаџбине“ хапшене и осуђиване на 5-8 година затвора. Њихова деца од годину или годину и по дана до 15 година упућивана су у домове за незбринуту децу. Према подацима Музеја историје Гулага, по Јежовљевој наредби је у затворе и логоре доспело 18.000 жена ухапшених „издајника“, а преко 25.000 деце је смештено у домове за незбринуту децу.

Мира Уборевич (Владимира Јеронимова Уборевич)

Public domain

Људи који су прошли сва ова искушења касније су причали како је храна у препуним домовима била толико лоша да су и по ђубрету тражили шта би могли да поједу. Многи су били болесни, многи су и умирали, а васпитачи су физички кажњавали децу.

У совјетском друштву је вршен психолошки притисак на децу и чланове породица репресираних лица. Дојучерашњи пријатељи су окретали леђа и одраслима и деци.

Деца „опасна по друштво“

Међу децом репресираних родитеља посебно су се издвајала „деца опасна по друштво“, која су затварана у казнено-поправне логоре или домове за незбринуту децу где је владао „посебан режим“.

Тако је 14-годишњи Петар Јакир одбио да свог стрељаног оца третира као издајника, и због тога је протеран у Сибир, а касније му је исфабрикована оптужница по којој је осуђен на 5 година робије. У логорима је провео укупно 17 година. Имао је 31 годину када је изашао на слободу.

Малолетници су у логорима били изложени иживљавању и батинама, а често су смештани у ћелије са одраслим криминалцима. У најмлађем узрасту су морали да се боре за опстанак. Њихов живот је већ тада био руиниран. У делу „Архипелаг Гулаг“ Александар Солжењицин је написао да су представе о свету, о добру и злу код те деце биле изопачене, и она су усвајала „дрске и бахате манире“ јер се у логору „такво понашање највише исплатило“.

Деца рођена у логору

Деца која су рођена у Гулагу готово одмах су одузимана од мајке. У многим казнено-поправним логорима постојале су специјалне бараке које су се звале „дечије куће“. Тамо су држана и деца рођена у логору и она која су довођена заједно са мајком (то је било дозвољено за децу млађу од годину и по дана).

Совјетски војни командант И. Е. Јакир са сином Петром, 1930. Фотографија из књиге „Незабываемое“ („незаборавно“), А.М. Ларина-Бухарина.

Музеј савремене историје Русије

Опстанак те деце зависио је од климе у којој се налазио логор, као и од дужине путовања до њега, а понекад пре свега од односа затворских стражара, васпитача и медицинских стестара Дечије куће.

Особље Дечије куће није водило много рачуна о деци, тако да су честе биле епидемије. Смртност је била висока, у различитим периодима је варирала од 10% до 50%.

Многа деца која су била одвојена од родитеља причала су касније како нису доживела радост приликом поновног сусрета са мајком. Дете је реч „мама“ користило у обраћању васпитачима, а у сусрету са правом мајком није јој се бацало у наручје, нити је знало како да се понаша. Касније тај прекинути однос није могао бити поново успостављен.

Како се некадашња деца-логораши данас боре за правду?

Дечији дом Каргопољског казнено-поправног логора.

Музеј савремене историје Русије

По изласку на слободу бивши логораши нису имали право да живе у већим градовима. Могли су се настанити у месту које је од великог града удаљено најмање 100 километара. Тешко им је било и да нађу посао. Често су изнајмљивали неки убоги собичак или чак један ћошак у радничком дому.

Многи нису имали средстава ни да се врате у родно место, па су остали да живе у градовима и насељима близу логора. А и ако би успели да се врате, често се испостављало да им је стан конфискован и у њему већ живе други људи.

На крају совјетске епохе, 1991. године, донет је закон „О рехабилитацији жртава политичких репресија“ према коме се и деца репресираних лица такође третирају као жртве репресија. Поред тога, признаје им се право повратка у град или насеље где су им родитељи живели пре хапшења.

Касније је у закон додато да и деца рођена у логорима могу да претендују на стан у граду где су им родитељи живели пре хапшења.

memo.ru

Испоставило се, међутим, да је услед бирократије процедура „повратка кући“ крајње сложена. Треба прикупити податке о рехабилитацији и мноштво других докумената. Затим се треба пријавити на листу чекања у новом месту становања. Тај процес може да траје деценијама.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!