Чиме су руски цареви хранили своје војнике?

Public domain; Џорџ Мјуз/russiainphoto.ru
Шта је било у јеловнику руских војника у 18. и 19. веку? Како је исхрана утицала на борбену готовост руске армије?

„Живот у Паризу је лош, брате. Нема шта да се једе, не вреди ни да тражиш парче ражаног хлеба!“ То је Петар Шереметјев рекао Александру Пушкину по повратку из Париза где је 1827. године био у дипломатској мисији. Због чега је ражани хлеб Русима толико битан? Богат је витаминима и меси се са „закваском“ (од брашна и воде који ферментирају добије се густа маса која замењује квасац). Ражани хлеб је био главна храна сваког Руса, па и руског војника.

Војна кухиња се креће у војној колони за време Руско-турског рата 1877-1878.

Без ражаног хлеба руска армија не би могла да функционише. У руско-турском рату 1735-1739. руске коморе нису могле на време да стигну до Крима па је армија била принуђена да сама обезбеди храну. Пруски војник Кристофор фон Манштајн написао је да „војници осећају слабост, пре свега зато што су навикли да једу киселкасти ражани хлеб, а овде морају да једу бесквасни хлеб од пшеничног брашна“.

„Кама“ – јело за целу армију

Пре Петра Првог руски војници су у време похода сами бринули о исхрани, и тако је било од давинина. Чим се у Московској царевини појавила прва регуларна армија војна лица су добила земљу и сељаке који су за њу били везани, те је тако, између осталог, решено и питање исхране.

Пре Петра Великог Руси су у војним походима морали да се баве ловом или риболовом у локалним шумама и рекама, или да купују намирнице од трговаца који су их пратили у ратном походу.

Јеловник руског војника у оно доба је био једноставан и не тако богат протеинима. Ражани хлеб (испечен тамо где су стајале војне коморе), кисели купус, црни и бели лук – све је то хранљиво, а уједно појачава имунитет. Различите врсте каше се лако транспортују и брзо припремају. Пшенична, овсена и јечмена каша биле су уобичајене у исхрани обичних људи.

Међутим, када су били у покрету, војници су радије јели „каму“ или „толокно“ (од руског глагола „толочь“ – туцати, дробити), тј. брашно од овсеног или јечменог зрна, које се претходно паре, суши, пржи, љушти и уситњава. Њему није била потребна термичка обрада, могло је да се једе у ходу. Кад би се улогоровали, војници би јели „толокно“ попарено кључалом водом. Та каша је била хранљива и добро се слагала са сушеном рибом или сланином. Ситно сецкана или истуцана сланина коришћена је као додатак скоро свакој каши.

Поред војне кухиње на точковима

Сушеног меса није било увек, посебно у влажно доба године. Уместо њега су војници у далеке ратне походе носили сушене печурке и белу репу. Али о свему томе се није бринула команда него је свако углавном био препуштен сам себи. Очигледно је да су војници ловили дивљач и рибу где год су и како год су могли.

Петар доноси месо

Руска армија пре Петра Првог није редовно конзумирала протеиние, што значи да је била лоше храњена. Можда је то један од разлога њених неуспеха у 17. веку.

Цар Петар је 1700. године увео функцију генерал-провијантмајстора, посебног официра који је био одговоран за снабдевање армије храном.

Од тада је сваки војник добијао два оброка: један за себе, а други за коња. Током похода у иностранству војници су добијали само оброк за коња јер се подразумевало да ће за себе обезбедити храну пљачкајући непријатељску територију. Данас то звучи необично, али ратна етика 18. века је подразумевала да ће освојена територија бити похарана.

Код куће, у мирнодопским условима, војник је дневно добијао 820 грама ражаног хлеба, 410 грама говедине, 250 мл (чашу) вотке и 3,27 литара пива! Поред тога, сваког месеца је добијао скоро 6 кг различите крупе за кашу и 820 грама соли. Што је виши био чин, већу дозу хране је добијао. На пример, пуковник је добијао 50 дневних порција.

То, наравно, не значи да су пуковници добијали 20 кг меса. Команданти су дневне оброке добијали у новцу, а за њега се могао купити оброк од трговаца. Затим је 1720. године уведена фиксна норма од 75 копејака дневно „за со“ и 72 копејке „за месо“. Војници су тај новац добијали заједно са платом. Набавком намирница и припремом хране бавили су се кувари које је свака чета (од 100-250 војника) бирала између себе. Кувари су пратили чету са кухињом и на следеће одмориште су стизали пре осталих војника да би на време припремили храну.

Касније се у јеловнику Петрових војника најзад појавило месо. Али није било довољно сланине, рибе и поврћа: купуса, цвекле, црног и белог лука, репе, итд. У посним данима, којих укупно има 200 у години, уместо меса се јела риба.

Петар је нарочито водио рачуна о квалитету хлеба: „Посебно треба пазити да хлеб и брашно не буду буђави и да не заударају, да у армији не би било болести“, написао је Петар у Војном правилнику из 1716. године. „Потребно је дефинисати правила за контролу [људства] пољских пекара, да не би [...] смањивали количину [брашна]“.

И даље гладни

Вонички јеловник Петра Првог је садржао око 3.100 калорија, док је одраслом човеку у узрасту од 18 до 40 година, ако се бави тешким физичким послом, потребно 4.200 до 4.500 калорија. Па ипак, овај јеловник је био на снази током читавог 18. века.

У време Јелизавете Петровне двопек је улазио у састав јеловника јер је лак и згодан за ношење. Али у дуготрајним походима и приликом опсаде градова војници нису могли дуго да издрже на хлебу, јер им се кварила пробава, будући да непрекидна употреба сушеног хлеба повређује површину епитела црева и изазива крварење.

После ратова са Наполеоном стање са исхраном у руској армији се погоршало. Месо је поново постало реткост у војничком јеловнику. Уместо тога војници су добијали чорбе (од купуса, од грашка, овса, и сл), а такође овсену и јечмену кашу. То није било довољно да војници сачувају здравље. Скорбут, болест изазвана недостатком витамина Ц, била је честа појава. Историчар и лекар Александар Пучковски пише да је 1830. године скоро 760.000 војника боловало од скорбута и да је преко 70.000 умрло.

Лоша исхрана се негативно одразила на функционисање армије. Руси су доживели тешке тренутке за време Варшавског устанка 1830-1831, као и током Мађарске револуције 1849. године. У Кримском рату је снабдевање било један од највећих проблема. И тада, као и у руско-турском рату 1735-1739. године, руска армија на Криму није била довољно снабдевена. Током читаве кримске кампање руски војници нису имали воће и поврће, а локални кримски ресурси су брзо исцрпљени. Лоша исхрана је била један од главних узрока пораза Русије у Кримском рату.

Суворов једе из војничке кухиње.

У циљу борбе против корупције у систему снабдевања армије за време Александра II је уведена обавезна норма по којој војник дневно добија 913 грама брашна и 120-130 грама каше. То није много, али средином 19. века су немачки и француски војници дневно добијали свега 750 грама хлеба.

Месо, сланина, поврће и уље није било обавезно у јеловнику тако да су војници и даље поврх плате добијали новац за куповину неопходних намирница. Међутим, није било довољно свежег поврћа па су уместо њега у војничком јеловнику били грашак и купус.

После руско-турског рата 1877-1878, када су многи војници промрзли за време зимских похода, Русима је враћена дневна норма алкохола од 145 грама „хлебног вина“ (вотке). Временом је у војнички јеловник уведен и чај. Руски војници су 1905. године имали право на737 грама чаја сваке године. Ради поређења, енглески војници су добијали 2,5 килограма, а енглески морнари преко 3 килограма чаја годишње.

Транспорт војничке кухиње.

Конзерве су постепено увођене у руску армију. Конзервирана чорба и месо први пут су се појавили 1873. године за време Хивинског похода, али руски војници нису хтели то да једу. Крајем 19. века конзервирани месни нарезак је постао уобичајени војнички оброк. Конзерве су отваране ножем или бајонетом и подгреване на отвореној ватри. Војници су месни нарезак јели директно из конзерве.

На почетку руско-јапанског рата сви пукови руске армије су имали пољску кухињу тако да је храна припремана и током похода док је војска била у покрету. Само у неким јединицама је и даље храна припремана на старински начин, тј. у котлу. Почетком 20. века снабдевање руске армије храном и намирницама било је на истом нивоу као у већини европских армија.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“