Овај начин обележавања преступника први пут се спомиње 1398. у московском закону који је предвиђао да се осуђени лопови обележавају. Од 1637. године жигосање је била казна за фалсификовање новца.
Жигосање се обављало помоћу ужареног метала којим се на образе и чело осуђеника утискивао одговарајући знак (обично слово). Петар Велики је увео нови начин жигосања помоћу плочица са оштрим иглама у облику слова: у рупице се затим утрљавао барут и тако је ознака остајала за цео живот. Жигосање људи је у Русији укинуто 1863. године.
Одсецање прстију, ушију и кидање ноздрва коришћено је са истим циљем као жигосање, како би се преступници до краја живота обележили. Закон из 1649. године предвиђао је одсецање руке сваком ко носи оружје у присуству цара. Коњокрадице су такође ризиковале да изгубе руку.
Крађе су кажњаване одсецањем два прста на левој руци или одсецањем левог уха, а затим и десног, у случају поновљеног преступа. Уши, ноге и руке одсецани су за фалсификовање и илегално точење пића. Казна је укинута 1817.
Ова врста казне је позната у Русији од давних времена. Изводила се посебним бичем, који се називао „кнутˮ, а џелат је морао да савлада специјалну технику да би могао њиме да изврши погубљење.
„Кнутˮ је имао дрвену дршку за коју је било причвршћено неколико уплетених кожних каишева дужине око два и по метра. Они су се завршавали кожном траком дугом око 70 центиметара која се потапала у со и сушила да би била тврђа.
Ако је преступник био осуђен на 100-200 удараца кнутом, то је заправо била смртна казна. Већ од 50-60 удараца човек би често умирао неколико дана касније од унутрашњих повреда и крварења. Тако су најчешће кажњавани побуњеници. Ова врста казне забрањена је 1845.
Од 1781. године бичевање се примењивало као казна за мање крађе. Била је то и казна за кметове, бунтовне раднике и сељаке и најстрожа казна у образовним установама. Бичевањем су се кажњавали најразличитији преступи од кријумчарења до инцеста и богохуљења, преваре и крађе. Укинуто је 1863. године.
Казну при којој осуђеник пролази између два реда војника који га ударају батинама увео је Петар Велики 1701. године за преступнике у саставу војске. Батине су биле врбове гране дуге око два метра и широке четири центиметра потопљене у слану воду.
Осуђеник је пролазио између редова од 100 до 800 војника, при чему су примењене посебне мере да не може да избегне ударце. Често је неколико дана после кажњавања војник умирао од тешких повреда. Ова врста казне укинута је 1863. године.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
