Грађевинске кампање у Совјетском Савезу најчешће се везују за градњу широких размера типских зграда од армиранобетонских плоча у целој земљи. Иако су технички припадале разним серијама, јер су развијане у локалним фабрикама специјализованим за комплетну стамбену градњу овог типа, ове зграде су у ствари изгледале као близанци, све од Твера до Перма.
Потреба за стамбеним квартовима које су чиниле пестоспартне „хрушчовке“ без лифта или деветоспратне и дванаестоспратне „брежњевке“ указала се ради решавања питања одвојеног становања за совјетске породице. Зато је изградња требало да буде максимално брза и јефтина. Совјетске архитекте имале су врло мало искуства у том смислу па се самим тим отварао широки простор за експерименте.
О градњи типских стамбених зграда у СССР-у размишљало се још пре Другог светског рата. Зграда на Лењинградском проспекту број 27 изграђена 1940. године била је један од првих прототипова могуће градње монтажом армиранобетонских плоча. Назива се Рупичастом зградом због решеткастих узорака на фасади зграде, архитекте су на тај начин желеле да сакрију од очију пролазника нерепрезентативне претрпане балконе.
На првом спрату зграде налазе се продавнице. Специфичност зграде представљају широки ходници, степеништа и минијатурне кухиње (у једнособним становима од 40 квадрата кухиње су имале 4 квадрата). Очекивало се ваљда да ће станари храну поручивати у кафеу на првом спрату и код куће само загревати(?!). После рата архитекте су морале да раде на јефтинијим пројектима, а Ажурни дом се данас сматра архитектонским спомеником.
Подмосковско село Черјомушки постало је полигон за први квартал „хрушчовки“. Експериментални Девети квартал, изграђен у периоду између 1956. и 1959. године чинило је 13 четвороспратних зграда и седам осмоспратница. Експериментални станови били су мали, рецимо уместо уобичајене каде уграђивана је седећа или само туш.
Станари су за такве станове могли да наручују намештај према каталогу. Притом фасаде су биле од цигле, у двориштима фонтане и настрешице за пузавице, а постојале су и продавнице, мензе, и чак биоскоп. Нову совјетску естетику становања овековечио је Дмитриј Шостакович у оперети Москва, Черјомушки, а по њеним мотивима снимљен је 1962. године филм.
Ипак, инфраструктура совјетских стамбених микрорејона била је надаље врло поједностављена.
Подизањем зграде у улици Поларних истраживача број 10 у Санкт Петербургу почела је историја масовне градње армиранобетонским панелима у СССР-у. У граду је названа„протохрушчовком”, изграђена је у потпуности за 102 дана и представљена Никити Хрушчову као модел будућих зграда. Овде има свега 30 станова, од којих су у 29 усељени градитељи, док је преостали био намењен за грађевинске експерименте.
За разлику од „хрушчовки“ овде су плафони високи три метра, а не два и по. Кухиње имају од десет до дванаест уместо пет или шест квадрата. Уграђена су храстова врата. Улази су у неокласицистичком стилу, са стубовима, а мањи балкони налазе се тек на трећем спрату. Хрушчов је конструкцију оценио као врло скупу, а наредне зграде биле су много скромније, без „сувишних детаља“.
На први поглед ова стамбена зграда у улици Магнитогорска број 95 изгледа као обична четвороспратница од армиранобетонских плоча. Али то је последица храброг архитектонског експеримента из 1959. године. Грађена је методом подизања спратова која подразумева прво постављање носећих стубова шипова, а затим монтирање крова на земљи и његово подизање на потребну висину помоћу грађевинских кранова.
Теоретски одустајање од кранова требало је да скрати време потребно за монтажу зграда и појефтини пројекте, међутим у стварности, показало се да таква градња захтева висококвалификоване раднике и руковаоце дизалица, па је изграђена само једна оваква зграда.
Идеја изградње стамбених комплекса за младе и стручњаке први пут је реализована у периоду између 1960. и 1980. године у граду Корољов у Московској области, центру космонаутике, у који су масовно долазили научници. Овакви комплекси грађени су у близини индустријских објеката у целој земљи и представљали „градове у градовима“. Један од њих сачуван је у источном предграђу Јекатеринбурга. 1981. године овде је никао стамбени квартал од 11 дугачких полукружних зграда од армиранобетонских плоча од 9, 12 и 16 спратова којима су мештани прозвали „пентагонима“ или „лавиринтима“.
Зграде су биле намењене мањем броју станара, трособни станови углавном су били само у деветоспратницама, а остале зграде чиниле су једнособни и двособни станови. У најдужим зградама било је по 500 станова. Први станари били су млади дипломци са локалног универзитета који су непосредно учествовали не само у изградњи него и пројектовању овог микрорејона. Цео комплекс саграђен је од армиранобетонских плоча које су се производиле у оближњој фабрици.
Инфраструктура је подразумевала једну од највећих робних кућа у граду, спортски комплекс, дом културе, који је окупљао најпознатије рок музичаре, амфитеатар за аматерске представе, али и за разоноду деце.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
