Kако су совјетске архитекте храбро експериментисале са типском стамбеном градњом (ФОТО)

Archive photo; Виктор М/citywalls.ru
У тим необичним зградама грађеним монтажом плоча од армираног бетона требало је да живе милиони породица од Калињинграда до Владивостока.

Грађевинске кампање у Совјетском Савезу најчешће се везују за градњу широких размера типских зграда од армиранобетонских плоча у целој земљи. Иако су технички припадале разним серијама, јер су развијане у локалним фабрикама специјализованим за комплетну стамбену градњу овог типа, ове зграде су у ствари изгледале као близанци, све од Твера до Перма.

Потреба за стамбеним квартовима које су чиниле пестоспартне хрушчовке без лифта или деветоспратне и дванестоспратне брежњевке указала се ради решавања питања одвојеног становања за совјетске породице. Зато је изградња требало да буде максимално брза и јефтина. Совјетске архитекте имале су врло мало искуства у том смислу па се самим отварао широки простор за експерименте.

Рупичаста кућа у Москви

О градњи типских стамбених зграда у СССР-у размишљало се још пре Другог светског рата. Кућа на Лењинградском проспекту број 27 изграђена 1940. године била је један од првих прототипова могуће градње монтажом армиранобетонских плоча. Назива се Рупичастом кућом због решеткастих узорака на фасади зграде, архитекте су на тај начин желеле да сакрију од очију пролазника нерепрезентативне претрпане балконе.

На првом спрату зграде налазе се продавнице. Специфичност куће представљају широки ходници, степеништа и минијатурне кухиње (у једнособним становима од 40 квадрата кухиње су имале четири). Очекивало се да ће станари храну поручивати у кафеу на првом спрату и код куће само загревати. После рата архитекте су морале да раде на јефтинијим пројектима, а Ажурни дом се данас сматра архитектонским спомеником.

Експериментални квартал у Черјомушкама, Москва

Подмосковско село Черјомушки постало је полигон за први квартал хрушчовки. Експериментални Девети квартал, изграђен у периоду између 1956. и 1959. године чинило је 13 четвороспратних кућа и седам осмоспратница. Експериментални станови били су мали, рецимо уместо уобичајене каде уграђивана је седећа или само туш.

Станари су за такве станове могли да наручују намештај према каталогу. Притом фасаде куће биле су од цигле, у двориштима фонтане и настрешице за пузавице, а постојале су и продавнице, мензе, и чак биоскоп. Нову совјетску естетику становања овековечио је Дмитриј Шостакович у оперети Москва, Черјомушки, а по њеним мотивима снимљен је 1962. године филм.

Ипак, инфраструктура совјетских стамбених микрорејона била је надаље врло поједностављена.

Прва експериментална хрушчовка”, Санкт Петербург

Подизањем куће у улици Поларних истраживача број 10 у Санкт Петербургу почела је историја масовне градње армиранобетонским панелима у СССР-у. У граду је названапротохрушчовком, изграђена је у потпуности за 102 дана и представљена Никити Хрушчову као модел будућих зграда. Овде има свега 30 станова, од којих су у 29 усељени градитељи куће, док је преостали био намењен за грађевинске експерименте.

За разлику од „хрушчовки“ овде су плафони високи три метра, а не два и по, кухиње имају од десет до дванест уместо пет или шест квадрата, уграђена су храстова врата, улази су у неокласицистичком стилу, са стубовима, а мањи балкони налазе се тек на трећем спрату. Хрушчов је конструкцију оценио као врло скупу, а наредне куће биле су много скромније, без сувишних детаља.

Наопака градња, зграда у Санкт Петербургу

На први поглед ова стамбена зграда у улици Магнитогорска број 95 изгледа као обична четвороспратница од армиранобетонских плоча. Али то је последица храброг архитектонског експеримента из 1959. године. Грађена је методом подизања спратова која подразумева прво постављање носећих стубова шипова, а затим монтирање крова на земљи и његово подизање на потребну висину помоћу грађевинских кранова. Потом се монтира последњи спрат и постепено спушта ка првом.

Теоретски одустајање од кранова требало је да скрати време потребно за монтажу зграда и појефтини пројекте, међутим у стварности, показало се да таква градња захтева висококвалификоване раднике и руковаоце дизалица, па је изграђена само једна оваква кућа.

Омладински стамбени комплекс, Јекатеринбург

Идеја изградње стамбених комплекса за младе и стручњаке први пут је реализована у периоду између 1960. и 1980. године у граду Корољов у Московској области, центру космонаутике, у који су масовно долазили научници. Овакви комплекси грађени су у близини индустријских објеката у целој земљи и представљали градове у градовима. Један од њих сачуван је у источном предграђу Јекатеринбурга. 1981. године овде је никао стамбени квартал од 11 дугачких полукружних зграда од армиранобетонских плоча од 9, 12 и 16 спратова којима су мештани прозвали пентагонима или лавиринтима.

Куће су биле намењене мањем броју станара, трособни станови углавном су били само у деветоспратницама, а остале зграде чиниле су једнособни и двособни станови. У најдужим зградама било је по 500 станова. Први станари били су млади дипломци са локалног универзитета који су непосредно учествовали не само у изградњи него и пројектовању овог микрорејона. Цео комплекс саграђен је од армиранобетонских плоча које су се производиле у оближњој фабрици.

Инфраструктура је подразумевала једну од највећих робних кућа у граду, спортски комплекс, дом културе, који је окупљао најпознатије рок музичаре, амфитеатар за аматерске представе, али и за разоноду деце.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“