Страдања и искушења најпознатијих сијамских близанаца у СССР-у

Legion Media
Од свих случајева нераздвојених сијамских близанаца на целом свету Даша и Маша Кривошљапов доживеле су најдубљу старост. И имале, вероватно, најнесрећнију судбину.

Било је око поноћи једне ноћи у априлу 2003. године, када је Маши стало срце. Када се Даша ујутро пробудила, помислила је да њена сестра „чврсто спава”, али је позвала особље у помоћ, јер се лоше осећала. Мучиле су је необична слабост и главобоља. Једна од сестара Кривошљапових доживела је тежак инфаркт и сад је била мртва. Лекари су то одмах схватили. „Сви око нас су нас стално лагали”, више пута су говориле сестре током живота. Лагали су их и овај пут: Даши нису ни рекли шта се догодило са њеном „половином”. Само јој је полако бивало све лошије. 17 сати касније умрла је у сну од интоксикације. Сестре су тада имале 53 године.  

До тада су у Русији сви већ били заборавили на сестре Кривошљапов. Оне су биле сензација некада, у Совјетском Савезу, као први рођени и преживели сијамски близанци у земљи! Девојчице су рођене са две главе, четири руке и три ноге (трећа се налазила под углом од 90 степени у односу на леђа и чиниле су је две срасле ноге са девет прстију). Свака од сестара имала је сопствена плућа, срце, желудац, бубреге и танко црево. Заједнички су има били дебело црево и бешика.

Тежак порођај

Сијамски близанци Маша и Даша Кривошљапов

Били су то први дани нове 1950. године. Оне су за совјетску кројачицу Јекатерину Кривошљапову постале прави пакао. Порађала се већ два дана и две ноћи. Био је неопходан царски рез. Ултразвучни апарат се у СССР-у појавио тек осам године после рођења Маше и Даше. Зато до последњег тренутка нико ништа није ни слутио о патологији од које пате девојчице. „Близнакиње!” – крикнула је млада бабица и пала у несвест.

Док је Јекатерина била у полусвесном стању одлучили су да сакрију децу. А када се пробудила, рекли су јој: „Нажалост, ваша деца су рођена мртва.” Та одлука је донета уз учешће оца девојчица Михаила Кривошљапова. У то време он је био лични возач Лаврентија Берије.

Из болничке постеље Јекатерина је устала две недеље касније. Није веровала да су деца мртва. „Али чула сам дечји плач!”, говорила је. Сажаливши се на њу, једна педијатријска сестра на пракси одвела ју је у собу са инкубаторима, где су се налазиле њене близнакиње. Након тога код Јекатерине се развио психијатријски поремећај и следеће две године провела је у психијатријској клиници.

Комплетну бригу о Маши и Даши преузела је држава. Првих седам година живота провеле су у Институту за педијатрију Академије медицинских наука СССР-а под надзором познатог физиолога Петра Анохина, где се спроводило истраживање овог најређег облика сраслих близанаца-ишиопага.

Маша и Даша са професором Анохином и Надеждом Гороховом која им је постала друга мајка

Тестирање способности преживљавања

Како ће касније постати јасно, девојчице су међусобно биле нераскидиво повезане како на физичком, тако и на осећајном плану. Сањале су исте снове; када би једна пила алкохол, и друга би се опијала; кад би се једна најела, и друга би осећала ситост; ако би једна примила зубну анестезију, и друга би, када би престала да делује, осећала бол и мучнину; једна би почињала мисао, а друга је завршавала. Али тада, у институту за педијатрију, физиолози су само покушавали да утврде границе њихове међусобне осетљивости методом сурових експеримената.

Научници су желели да утврде какву улогу врше њихови подељени нервни и крвни системи, као и да утврде колико су способне да се прилагоде екстремним условима као што су мањак сан, нагли пад температуре или глад. Кад су имале три године, на дуже време су их ставили у лед. Једна девојчица је после тога добила запаљење плућа, температура јој је била 40. Док код њене сестре није било никакве упале. Џули Батлер, британска новинарка и Машин биограф, која је разговарала са близнакињама током 15 година, док је живела са мужем у Русији, рекла је: „Убризгавали су им различите супстанце, укључујући радиоактивни јод, да виде колико брзо ће утицати на другу сестру. Затим су утицај мерили помоћу Гајгеровог бројача”.

„Почеле смо да пијемо са 12 година”

Када је окончана научна фаза истраживања, интересовање за Кривошљапове је почело да опада. Захваљујући научницима оне су на кратко време смештене у Централни научноистраживачки институт за трауматологију и ортопедију. Тамо им је трећа нога ампутирана и добиле су основно образовање.

Близнакиње су имале доста негативан однос према операцији. Али тренутак када су научиле да ходају помоћу штака (свака од сестара могла је да контролише само једну ногу) Кривошљапове су сматрале „најсрећнијим у животу”.

„То је било најстрашније искушење у животу”, рећи ће оне убрзо након што су се, са 12 година, нашле на другом месту, у Новочеркаском интернату за децу са обољењима скелетно-мишићног система. „Управо ту смо први пут у животу помислиле на самоубиство. Из неког разлога деца нас од почетка нису волела. Почеле су честе свађе са девојчицама. Маша се стално тукла. Док смо училе у школи, морале смо непрекидно да трпимо подсмех, понижења, увреде. На пример, за флашу вотке дечаци из разреда су нас показивали локалној сеоској дечурлији. Заменица директора нас је често подржавала, али ипак нам је било веома тешко. Можеш ли да замислиш да са тобом нико не разговара?”, говориле су. Тада, кад им је било 12 година, почеле су да пију.

Популарне и несрећне

Проблеми са алкохолом временом су постали све тежи. Притом је од алкохолизма патила само Даша, док је Маша много пушила. Оне су ретко преузимале навике једна од друге, и, на изненађење многих, биле су потпуно различити психолошки типови. Ми смо две потпуно различите особе затворене у једном телу, говориле су оне.

Даша је била концентрисанија, смиренија и одговорнија. Маша је била више расејана, промењивог расположења, непослушна и физички снажнија. На часовима Маша је стално преписивала од своје сестре. „Учитељи нису могли да нас разместе”, шалиле су се оне.

До зрелог узраста сестре су често улазиле у конфликт. Нису се слагале чак ни по питању проналажења мајке. Маша је била против. На крају су је ипак пронашле, сазнавши да имају још два рођена брата. „Уместо радосних загрљаја дочекао нас је поглед потпуно туђе жене”, присећала се Маша.

1989. године преселиле су се у Москву, где су у дому за старе добиле собу. Али и ту се наставио лош третман. Деведесетих година интересовање за Кривошљапове појавило се међу западним новинарима (близнакиње су редовно одбијале да разговарају са руским новинарима). 1993. године посетиле су Немачку, где је о њима снимљен филм, а затим су биле у Паризу. Машина аутобиографија, коју је приредила Џули Батлер, на крају им је донела позамашан хонорар, око 10 хиљада фунти стерлинга.

„У децембру 1997. године сазнао сам да су Маша и Даша у тешком стању”, рекао је главни лекар Пермског нарколошког центра Сергеј Федорченко. „Страшно много су пиле. Сви покушаји да се излече од алкохолизма су пропали.” Близнакињама је дијагностикована цироза јетре и едем плућа, након чега су се учланиле у друштво анонимних алкохоличара и прошле терапију кодирања. Али, то није дуго трајало. Плашећи се нервног слома и смрти, лекари су их декодирали.

На свој 50. рођендан су изјавиле: „Пијемо зато што знамо какве смо наказе. У животу смо све морале саме да постигнемо, сузама и молбама. Мада су нам на сваком ћошку говорили: 'Али ви сте јединствене! На све имате право! То треба да искористите! Али шта да искористимо, своју наказност? Доживеле смо 50 година само захваљујући снажним карактерима.”

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“