На снимцима јапанског филмског журнала из 1961. године виде се дугачки редови на пунктовима за вакцинисање. Жене узнемирених лица држе у рукама бебе, нешто старија деца стоје поред родитеља, а све који су добили вакцине медицинско особље уписује. Вакцина се не даје инјекцијом већ се узима орално, деца пију лек из кашичица. Она више неће моћи да се разболе од полиомијелитиса, опасне „упале сиве мождине“ која може да изазове парализу удова али и доведе до смртног исхода.
На вакцину против полиомијелитиса у Јапану се чекало дуго, у лето 1961. године из Совјетског Савеза је увезено 13 милиона доза . Револтиране мајке забринуте за судбину своје деце месецима су пре тога протестовале на улицама и опседале Министарство здравља. Влада никако није желела да купи вакцину од Москве. Али зашто је управо СССР био у првим редовима борбе против полиомијелитиса?
Полиомијелитис или дечја парализа присутан је у људском роду од давнина. Основано се претпоставља да су од ове болести људи патили још у старом Египту. Управо је полиомијелитис за инвалидска колица приковао Франклина Д. Рузвелта председник САД (1933-1945) који се заразио као одрасла особа, што је изузетак, јер болест по правилу погађа управо децу. „Рођено као потпуно здраво, дете преко ноћи постаје инвалид. Зар има страшније болести од ове?, пренео је јапански лист Акахата речи једне од узнемирених јапанских мајки у јуну 1961. године.
После Другог светског рата како су градови расли и повећавао се број становника полиомијелитис је добијао претеће размере, епидемије су бивале све чешће и погађале све више људи. Није био изузет ни СССР, и док је 1950. било регистровано 2500 случајева, 1958. године већ је било 22 хиљаде оболелих. Требало је нешто предузети.
У СССР-у је 1955. године основан Институт за проучавање полиомијелитиса. На његовом челу нашао се Михаил Чумаков (1909 – 1993), научник са огромним искуством, најбољи вирусолог у Совјетском Савезу. Он се још у младости истражујући у забитом сибирском селу крпељски енцефалитис случајно заразио, изгубио слух и остао парализован у десну руку, али то га није спречило да настави каријеру, проучава вирусе и пожртвовано се бори против њих.
Вакцину против полиомијелитиса ипак није развио Чумаков, него његов амерички колега. Тачније двојица америчких научника. Џонас Солк и Алберт Сејбин пронашли су две вакцине које функционишу на различитим принципима. Солк је користио „мртве“ ћелије полиомијелитиса, а Сејбин у сарадњи са Хилари Копровски „живи“ вирус.
Америчка влада увела је у употребу (мртву) Солкову вакцину. Управо она је прво тестирана и набављана у целом свету, укључујући и Јапан. Солкова методологија је испитана и у Совјетском Савезу, али није дала задовољавајуће резултате. Било је јасно да Солкова вакцина није погодна за кампању у целој земљи. Испоставила се као скупа, морала се давати најмање два пута, а ефикасност је била далеко од стопроцентне, истиче научник Петар Чумаков, Михаилов син.
Без обзира на Хладни рат и политичку конфронтацију САД и СССР, научници двеју земаља увек су сарађивали. Михаил Чумаков је путовао у Америку, и контактирао Џонаса Солта и Алберта Сејбина. Последњи је Чумакову дао све сојеве потребне за производњу „живе“ вакцине. По речима Петра Чумакова све је прошло без формалности, родитељи су донели сојеве вируса буквално „у џепу“.
Алберт Брус Сеjбин
Давид Шоломович/SputnikНа приниципима Сејбинове технологије у СССР-у је направљена „жива“ вакцина, њена тестирања била су успешна. Одређену улогу одиграо је и облик који је Чумаков одабрао за вакцину која је произвођена у виду бомбона, па деца нису морала да страхују од убода. Тестирања „на терену“ одлично су прошла. Помоћу „живе“ вакцине 1959. године брзо је заустављена епидемија полиомијелитиса у балтичким републикама.
СССР је потом прешао на „живу“ вакцину и полиомијелитис је у овој земљи у најширим размерама био побеђен. Сејбин је у шаљивом тону Чумакова звао „Генерал Чумаков“ због брзе и масовне организације кампање против полиомијелитиса.
Михаjил Чумаков.
И.Голубчин/SputnikКрајем педесетих година прошлог века у Јапану ситуација са полиомијелитисом није била тако озбиљна као у другим земљама. Годишње је регистровано од 1500 до 3000 случајева. Влада стога није посвећивала много пажње борби против ове заразне болести. Сматрало се да ће Солтова вакцина увожена из Сједињених Држава и Канаде (у скромном обиму) бити довољна за решење проблема.
Упоредо са пасивношћу владе ни већина научника у Јапану није посвећивала довољну пажњу проблему полиомијелитиса. Наш ангажман изазивао је осетан отпор, рекао је Масао Кубо један од организатора кампање против дечје парализе. [Говорили су нам] Па то је хиљаду или две људи. Вреди ли правити буку око тога?“. Многи лекари којима су се родитељи обраћали нису дијагностиковали полиомијелитис на време, због чега су деца умирала или поостајала инвалиди.
Број откривених случајева полиомијелита у Јапану 1960. године нагло је порастао на 5600. Осамдесет одсто оболелих била су деца. Солкове вакцине није било довољно за спровођење вакцинације великих размера, а поред тога ефикасност је била упитна. Јапанске разраде нису биле успешне. У целој земљи избијали су протести. У том тренутку Сејбинова „жива“ вакцина тестирана је ван граница СССР-а и потврђена је њена ефикасност.
Родитељи оболеле деце тражили су увоз „живе“ вакцине, али власти нису журиле да им испуне захтеве. Сумњало се да ће вакцина бити ефикасна за Јапанце, влада није хтела да сарађује са „црвенима“ (Јапан је у том периоду био веран савезник Сједињених Држава), а фармацеутске компаније правиле су уговоре са северноамеричким фирмама.
Ипак, 1961. године формиран је снажни национални покрет који је окупио родитеље, бројне лекаре и политичке активисте. Сви они захтевали су набавку вакцине из СССР-у и спровођење масовне вакцинације. Како у чланку о овом покрету примећује истражитељ Идзуми Нисидзава полако се од става „вакцине за моје дете“ прешалтовало на „вакцину за сву децу у земљи“ што је омогућило да се уједине раније разједињени активисти и наступи у јединственом фронту.
Тражимо да се што пре обезбеди „жива“ вакцина! Децу свакодневно прогони невидљиви вирус. Зар и ви немате децу? Зар у иностранству нису спроведена релевантна истраживања? Није ли то због незадовољства фармацеутских компанија, пренела је „Акахата“ захтеве родитеља. Паралелно са протестима вршена су истраживања. Научник из Јапанске медицинске асоцијације Масао Кубо посетио је у периоду од децембра 1960. до јануара идуће године Москву и уверио се у поузданост Сејбинових вакцина које су се производиле у СССР-у, као и у њихову нижу цену у поређењу са другим земљама. Влада је имала све мање разлога за одустајање од њиховог увоза.
Док коначно нису исцрпљени 19. јуна 1961. године када су мајке које су протестовале у Токију упале у зграду Министарства здравља. Полиција није успела да заустави жене и захтеви су званично и директно достављени. 22. јуна Министарство се предало, објављено је да ће СССР доставити Јапану 13 милиона доза „живе“ вакцине. Уз посредовање јапанске компаније Iskra Industry испоруке су оперативно организоване. „Староседеоци се сигурно сећају како су авион „Аерофлота“ на аеродрому Ханеда дочекале хиљаде људи, писао је новинар Михаил Јефимов, који се више од десет година налазио на челу канцеларије Агенције политичких вести у Јапану.
Вакцинација је убрзо дала добре резултате, па је у јесен епидемија у Јапану заустављена, а после неколико година и кампање вакцинације болест је у овој земљи практично искорењена. Захвалност припада и Алберту Сејбину, проналазачу вакцине, и Михаилу Чумакову, без чијих напора она не би стекла популарност широм света, као и хиљадама јапанских мајки, лекара и активиста који су захтевали да се будућност деце стави на прво место, а политика у други план.
Руски научници у САД
Getty ImagesТекстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
