Како је 1977. године горела америчка амбасада у Москви

Борис Приходько/Sputnik; Виктор Будан/ТАСС; Russia beyond
Америчке дипломате сумњале су да су неки совјетски ватрогасци заправо били прерушени КГБ агенти.

Малколм Тун, кога је Џими Картер изабрао за кључну позицију америчког амбасадора у Совјетском Савезу, проводио се на свечаној добротворној вечери у резиденцији румунског амбасадора у Москви, када је злослутни позив изненада прекинуо пријатно вече.

Амбасадор Манколм Тун

На линији је био млади политички саветник Џејмс Шумејкер, који је у Москву стигао тек недавно. „Имамо пожар овде у...ˮ - рекао је.

Вечера је прекинута

Био је 26. август 1977. године, а Џејмс Шумејкер је у Москву стигао тек пре неколико недеља. Те необично хладне, али ведре летње вечери, Шумејкер се одмарао у свом стану у резиденцији америчког амбасадора у Русији, познатој као Спасо-хаус.

Зазвонио је телефон и он је подигао слушалицу. На вези је био заменик шефа мисије Џек Метлок. Звучао је узнемирено. Хитно је морао да разговара са амбасадором и наложио је Шумејкеру да га пронађе: „Џиме, молим вас, пожуритеˮ, инсистирао је Метлок.

Уз помоћ Светлане Аљохине - „наше лепе плаве телефонисткињеˮ - пронашао је Туна на свечаној вечери у резиденцији румунског амбасадора.

„Шта се дешава, Џиме?ˮ - питао је Тун.

„Не знам, господине амбасадоре, али заменик шефа мисије одмах жели да разговара са вама.ˮ

У Спасо-хаусу је поново зазвонио телефон. Опет је био Метлок.

„Господине Метлок, имам амбасадора на другој линији. Шта да му кажем?ˮ - питао је Шумејкер.

„У Метлоковом гласу осећала се све већа узнемиреност: 'Џиме, реци му да имамо пожар овде у...' али у том тренутку линија је изненада прекинутаˮ, присећао се касније Шумејкер.

„Све сам изгубиоˮ

Када су амбасадор Тун и његов подређени Џејмс Шумејкер стигли у америчку амбасаду, која се налазила неколико блокова од Спасо-хауса, угледали су зграду коју је гутао пламен.

„Призор који ме је дочекао био је шокантан. Већи део седмог спрата амбасаде захватио је пламен пламенуˮ, рекао је Шумејкер, описујући ову сцену.

Ватра се брзо отимала контроли и ширила кроз зграду. Амбасадор Тун је руководио евакуацијом још увек одевен у свечано вечерње одело, што је изгледало необично у овој ситуацији.

Многи запослени у амбасади помагали су при евакуацији, неки још у стању шока. Шумејкер се присећао како је саветник за економска питања Кен Ског шетао „лево-десно испред амбасаде, мрмљајући 'све сам изгубио', док је пламен куљао кроз прозор канцеларије на седмом спрату.ˮ

„Нека гориˮ

Ускоро су на лице места пристигли совјетски ватрогасци. Све више ватрогасних кола је долазило и ватрогасци су поставили мердевине на зграду захваћену пожаром.

С обзиром да се територија америчке амбасаде сматра за америчку територију, совјетски ватрогасци су морали да добију дозволу од амбасадора за улазак у зграду. Командант совјетске ватрогасне бригаде пришао је Туну и тражио дозволу да уђу на поткровље.

„Нека гориˮ, одговорио је амбасадор.

„Било је то зато што је Тун сумњао да неки од 'професионалних ватрогасаца' можда заправо раде за КГБ и зато што су на тавану држали много осетљиве опремеˮ, објаснио је касније Шумејкер.

На крају је совјетским ватрогасцима дозвољено да уђу на највиши спрат амбасаде под условом да их прати америчко војно особље.

Када су се ватрогасци и војно особље попели на више спратове зграде, открили су да неки запослени амбасаде нису напустили зграду, иако је била наређена евакуација.

„Шеф одељења ЦИА при амбасади Гас Хатавеј чувао је свој рејон одевен у кишни мантил и наоружан револвером калибра 38 милиметара. Када је чуо наређење амбасадора, Гас је Марку одговорио 'на прилично недипломатски начин' […] Амбасадор Тун није био задовољан, али није могао ништа да учини и Гас је остао на свом месту. Гас је, као и Тун, био ветеран из Другог светског рата и знао је шта му је дужностˮ, записао је Шумејкер.

На срећу, нико није страдао у пожару мада је зграда значајно оштећена. „Седми спрат је изгорео, а сваки спрат изнад шестог је оштећен због дима и воде. Зграда је била уништена за било какву употребуˮ, описао је Шумејкер сцену коју је видео ујутро после пожара.

Иако је зграда оштећена, америчке дипломате су биле сигурне да су се агенти КГБ-а инфилтрирали у групе совјетских ватрогасаца које су касније пристигле на место догађаја. Тврдили су да су прерушени агенти прегледали тајне документе, насилно отворили неке сефове и петљали за опремом амбасаде.

Совјетски ватрогасци су одлучно порицали све оптужбе. Генерал Виктор Соколов, који је у то време био заменик начелника противпожарног одељења Министарства унутрашњих послова СССР-а, рекао је да на располагању није имао чекисте, агенте тајне полиције.

Американци му ипак нису веровали. Када је неколико месеци касније пожар захватио привремени објекат КГБ-а у близини амбасаде, маринци су попили неколико пића и посматрали пожар уз песму Disco Inferno групе The Trammps.

Burn, Baby Burn

Burn that mother down

Disco inferno

Burn that mother down

(Гори, бејби, гори

запалимо ово место

паклена дискотека

запалимо ово место)

 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“