Још пре почетка операције Барбароса судбина политичких радника Црвене армије (војних комесара и политичких инструктора, а у појединим периодима и заменика команданата за политичка питања) била је знана. У складу са „Директивама о односу према политичким комесарима“ које је издала Врховна команда Вермахта 6. јуна 1941. године планирано је да они први буду ликвидирани.
„У борби против бољшевизма не треба рачунати да ће непријатељ поштовати принципе хуманости или међународног права“, тврдило се у Директивама. „Политички комесари су иницијатори варварских азијатских метода вођења рата. Зато против њих треба одмах и безобзирно. Комесари у својству војника се не признају, никаква међународно-правна заштита за њих не важи.“
Холивуд је комесаре врло често приказивао као наказне кукавичке стаљинске псе који гоне војнике на непријатељске митраљезе, кријући се иза њихових леђа. У стварности политички радници у јединицама Црвене армије често су били међу најпоузданијим и најхрабријим борцима. Они су били одговарни за стање морала и борбену готовост људства и често први кретали у напад, повлачећи за собом остале. Управо стога за Немце су били опасан и моћан противник.
„Приликом заробљавања политички радници одвајани су од других војника и после саслушања (ако је било неопходно) стрељани. Уколико су некако успели да допадну логора за војне заробљенике провере су и тамо вршене. Међу војним заробљеницима било је и таквих хуља и ниткова који су потказивали политичке инструктуре, комесаре и Јевреје, а без таквих издајника Гестапо никада не би успео да их открије у логорима“, говорио је Михаил Тјомкин који је прошао десет концентрационих логора.
Оно што ме је највише шокирало код политичких инструктора и чланова комунистичке партије било је њихово урођено достојанство и видно образовање, писао је у својим мемоарима „Кроз пакао за Хитлера“ немачки војник Хенрик Метелман. Никада или скоро никада нисам видео да су били очајни, никада нису плакали нити се на нешто жалили. Када би дошао тренутак за егзекуцију а оне су стално вршене, на погубљење су ишли високо подигнутих глава.
Војници Јевреји били су прве жртве Холокауста на територији СССР-а. Њихова стрељања почела су већ 22. јуна, неколико дана пре првих акција уништења цивилног јеврејског становништва.
Свесни шта их чека у заробљеништву они су неретко живот завршавали самоубиством. Тако су средином јула 1941. године Немци опколили 375. радио дивизион. „Ништа није преостајало осим предаје“, присећао се Игор Мелко. „У том тренутку је Јаша (Липорт) рекао: „Нећу им пасти шака“. Усправио се скинуо пилотку, попео се на мост и кренуо митраљеским рафалима у сусрет“.
Као и политички радници откривени Јевреји одвајани су од других војника и ликвидирани на лицу места. У стационарним и транзитним логорима за војне заробљенике тријажом „расно инфериорних елемената“ бавиле су се посебне команде безбедносне полиције и СД-а. Идентификовани су током лекарских контрола, али су многе потказале и њихове колеге.
Понекад су Јевреје проналазили „руководећи се једино својом влашћу и интуицијом“ тврди Наум Фишман који је неким чудом преживео логор. „Официр и наредник који га је пратио ишли су полако дуж строја, заустављајући се и пажљиво загледајући лица оних који су стајали у строју. Официр је подизао бич, наслањао га на груди заробљеника и говорио „Ти“. На тај начин идентификовани „Јевреји“ одмах су ликвидирани.
Идентификоване међу заробљеницима Јевреје чекала је жестока смрт, каже сужањ логора Пески у околини Пскова Афроим Фрајман. „Дешавало се да их зароне у хладну воду, а затим цео дан оставе на мразу, све док се не смрзну. Једног Јевреја Црвеноармејца кога је издао полицајац завезали су канапом за аутомобил, и тако у круг вукли по земљи, док су Немци гледали његове муке и смејали се. За заробљене Јевреја у том логору постојао је само један начин да брзо скончају, а то је бивало онда када би чувари на њих напујдали псе, а ови у тренутку на смрт изуједали жртву.
Према различитим проценама до 85 хиљада совјетских војника по националности Јевреја нашло се у немачком заробљеништву. Да преживи и врати се кући успело је тек неколико стотина њих.
Немци су још пре рата против СССР-а схватили да ће на неки начин имати посла са совјетским партизанима. 13. маја 1941. године главна команда Вермахта издала је указ „О примени војног судства на подручју „Барбароса“ у коме је јасно истакнуто: „Трупе морају немилосрдно уништавати партизане у борби или прогону“. Ради контрагерилске борбе створено је девет заштитних дивизија.
Међутим размере партизанске борбе у Совјетском Савезу задивиле су и обесхрабрили Немце. Од ситнијих диверзија и напада на мање гарнизоне „народни осветници“ муњевито су прешли на стварање многобројних одреда који су били у стању да у непријатељској позадини ослобађају огромне територије (такозване партизанске покрајине) али и равноправно се боре против регуларних јединица Вермахта.
Бруталност и мржња према „безочним суровим убицама“ међу Немцима достигла је крајње границе. И ако су политички радници и Јевреји још имали неке шансе да преживе, доспевши у логоре, заробљене партизане које су нацисти изједначили са злочинцима, чекало је неминовно стрељање. Треба рећи да су ови често Немцима враћали мило за драго.
Још популарнији начин егзекуције „шумских бандита“ било је јавно вешање. Таква срамна смрт по мишљењу нациста требало је да заплаши и упозори житеље окупираних територија шта их чека уколико буду помагали партизански покрет. „У Московској улици у којој се данас налазе сервиси за свакодневне потребе налазила се Сурашка пијаца“, каже Валетнина Пољак из Минска. „Немци су нас доводили из школе и терали да гледамо како вешају партизане. И дан-данс пред очима ми је та страшна слика. Имала сам 12 година“.
„Сваког зробљеног патизана Немци и полиција су убијали су, на смрт пребијали“, сећа се „народни осветник“ Григориј Исерс. „ Имали смо једног партизана који је успео да побегне из заробљеништва, па му у одреду нико није веровао, нису му враћали оружје и пратили су сваки његов корак. Просто сама чињеница да је био у канџама Немаца, а остао жив чинила се невероватном“.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
