Ово је скраћена верзија текста Никите Бондарева објављеног на порталу „Балканист“
Председник Србије Александар Вучић и руски министар спољних послова Сергеј Лавров 15. децембра 2020. године упалили су Вечни пламен на Спомен-гробљу ослободилаца Београда. Симбол вечне ватре је уобичајен за Русију и бивше совјетске републке, али не и за Балкан, и даје овом гробљу неку нову сакралност.
Али тај спомено-комплекс има веома замршену историју. Рећи ћу на самом почетку, ја ни на који начин не оспоравам историјски значај спомен-гробља, па ни његов значај за руско-српске односе. Међутим, верујем да ће нам знање о томе на који је начин овај комплекс добио свој данашњи облик помоћи да избегнемо неке двосмислене и потенцијално конфликтне ситуације у будућности. У сваком случају, познавање историје још никоме није наудило...
У околини српске престонице 28. октобра 1944. било је концентрисано 300-320 хиљада војника совјетске армије: ударна јединица 3. Украјинског фронта у саставу 57. армије, 4. гардијски механизовани корпус, 236. стрељачка дивизија, 5. моторизована бригада (више од 200 хиљада људи); ударна група 2. Украјинског фронта (93.500 људи); 17. ваздухопловна армија; 5. ваздухопловна армија; Дунавска војна флота (6.500 људи). Према најуравнотеженијим проценама, Титових партизана је у то време у целој Југославији било око 300 хиљада (иако је Титова пропаганда тврдила да их је 400 хиљада).
Што се тиче партизанских једница које су учествовале у ослобађању Београда, овде југословенски (и српски) историчари постају неискрени. Ни српска Википедија ни српски уџбеници вам неће рећи тачан број Титових партизана који су учествовали у операцији. У совјетској историјској науци се обично говорило о 120-130 хиљада партизана који су директно учествовали у ослобађању престонице. И нама се чини да су ове бројке поуздане.
Иста неслагања видимо и око броја жртава. Југословенска, а затим и српска наука говоре да је погинуло 1200-1300 војника Црвене армије. Руска наука каже да је било преко четири хиљаде мртвих. Такође постоји захтев совјетске команде да београдске власти обезбеде 2000 ковчега за црвеноармејце који су погинули на територији града. Чак и ако прихватимо да је погинуло 2000 људи, у поређењу са, на пример, ослобађањем Будимпеште, то су релативно мали губици.
Војник Црвене армије у ослобођеном Београду
Јевгениј Халдеј / МАММ / МДФА сада о совјетским војним гробљима у Београду. Према резултатима истраживања Олге Манојловић-Пинтар, од 15. до 30. новембра 1944. године на гробовима црвеноармејаца у Београду и околини подигнуто је 18 великих и 32 мања споменика. Главни градски споменик палим борцима Црвене армије био је на Позоришном тргу (данас Трг Републике). На мермерном споменику су била исписана имена жртава, исцртане петокраке и крстови. Споменик је стајао на тргу све до 1954. године, упркос антисовјетској хистерији коју је започела Титова пропагандистичка машина.
Споменик војницима Црвене Армије на Тргу Републике, који је касније уклоњен
Јевгениј Халдеј / МАММ / МДФПосле сукоба Тита и Стаљина 1948. године, југословенске власти су почеле постепено да се ослобађају сећања на „Великог брата“. А то се догодило и са гробовима совјетских бораца.
Већ смо споменули две хиљаде мртвих. Испод споменика на Позоришном тргу сахрањена су 22 совјетска војника, на Тргу Славија - 12, и приближно толико на другим местима: 5, 9, у најбољем случају - двадесет мртвих. Где је онда сахрањен највећи број совјетских ослободиоца Београда? Одговор на ово питање знамо захваљујући истраживању младе српске историчарке Милане Живановић: највећи број црвеноармејаца сахрањен је на Новом гробљу, на парцелама 101 и 102, и од самог почетка се сматрало да су ти гробови привремени.
1949. године срушен је први надгробни споменик совјетским војницима на Тргу Славија, а то је аргументовано потребом да се трг преуреди, па и због санитарних разлога. Истина, на истом месту се појавио споменик и гроб познатог социјалисте 20. века Димитрија Туцовића. Тако је корак по корак Титова пропаганда слала Москви јасан сигнал: ми имамо своје хероје, ми сми сами ослободили Београд, а совјетска војска нам је више сметала него што нам је помогла. Истих година појавиле су се публикације о зверствима Црвене армије, о томе да су совјетски борци само у Београду силовали две хиљаде жена. Овој теми смо посветили посебан чланак.
До 1955. године у Београду нису срушени споменици и премештени гробови совјетских војника само на Тргу Републике, мали споменик у подножју Калемегдана и неколико гробова на периферији града које су једноставно заборавили. Али за југословенске власти је неприхватљиво да гробови совјетских бораца остану на Новом гробљу, иако постоји и мала енглеска некропола, где су сахрањена 483 британска војника, укључујући 348 пилота који су погинули током Другог светског рата у Југославији. Питање премештања гробова британских војника се уопште не поставља, али због неког разлога совјетске гробнице су морале да се уклоне са главног градског гробља.
Можда зато што су ти гробови били у близини „Руске парцеле“, где су сахрањени остаци руских емиграната, као и споменика Императору Николају II и милионима руских војника Првог светског рата. У крипти овог споменика сахрањено је 400 војника и официра руске армије који су бранећи Србију погинули на Солунском фронту.
Споменик војницима царске руске армије Првог светског рата на Новом гробљу
Завод за споменике града БеоградаТитова политика, између осталог, није дозвољавала било какву повезаност руског и совјетског војног присуства на Балкану. Војници Црвене армије нису смели да буду повезани са царском армијом, ни са добровољцима Српско-турског рата. Стога је Титова пропаганда прихватила антисовјетске плакате фашистичке владе Милана Недића, који приказују совјетске борце као нове крволочне Хуне косих и похлепних очију.
Споменик ослободиоцима Београда је на крају подигнут преко пута Новог гробља, на парцели која је одузета јеврејском гробљу. Архитекта овог пројекта је Бранко Бон, аутор камене капије и рељефа на њој је вајар Радета Станковић, а аутор скулптуре „Црвеноармејац“ унутар спомен-гробља је вајар Антун Аугустинчић. На овим рељефима се одлично види намера Титове пропаганде да умањи улогу совјетске војске у ослобађању српске престонице, као и да црвеноармејце прикаже као азијске варваре.
Гробље ослободилаца Београда
Pinki at Serbian WikipediaПогледајмо неке детаље спомен-обележја. Са унутршње стране капије налази се натпис:
ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ БЕОГРАДА ОД ФАШИСТИЧКИХ ОКУПАТОРА ДАЛИ СУ СВОЈЕ ЖИВОТЕ 2944 БОРЦА НАРОДНО-ОСЛОБОДИЛАЧКЕ ВОЈСКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ И 961 БОРАЦ ЦРВЕНЕ АРМИЈЕ * НА ОВОМ ГРОБЉУ САХРАЊЕНО ЈЕ 1386 БОРАЦА НАРОДНО-ОСЛОБОДИЛАЧКЕ ВОЈСКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ и 711 БОРАЦА ЦРВЕНЕ АРМИЈЕ
У БОРБАМА ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ БЕОГРАДА ОКТОБРА 1944 ГОДИНЕ УЧЕСТВОВАЛЕ СУ 1 ПРОЛЕТЕРСКА * 6 ПРОЛЕТЕРСКА ЛИЧКА * 21 И 23 СРПСКА * 11 БОСАНСКА * 5 КРАЈИШКА * 16 И 36 ВОЈВОЂАНСКА И 28 СЛАВОНСКА ДИВИЗИЈА НАРОДНО-ОСЛОБОДИЛАЧКЕ ВОЈСКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ И IV МОТО-МЕХАНИЗОВАНИ КОРПУС ЦРВЕНЕ АРМИЈЕ
Пажљиви читалац би се запитао: али, сачекајте, зашто се од свих совјетских војних јединица које су ослобађале Београд спомиње само 4. механизовани корпус? Где су све остале војне јединице? Где је авијација, артиљерија, бродови дунавске флоте и пешадија од 200 хиљада људи? Авај, за творце спомен-обележја стотине хиљада совјетских бораца су невидљиви људи... Ако се већ помирите са овом чињеницом, неће вас више мучити питање зашто је број совјетских жртава мањи за хиљаду људи, а број погинулих партизана дупло већи.
Погледајмо сада ближе рељефе вајара Станковића.
На рељефу „Битка за Београд“ већу групу лоше наоружаних партизана, коју предводи босонога девојка, на немачке бајонете терају двојица совјетских војника са зверским изразом лица.
Тако су аутори споменика видели ослобађање Београда: боси партизани проливају крв, док се добро наоружани (али малобројни) црвеноармејци крију иза њихових леђа.
На другом рељефу нема ни трага од совјетских војника.
У средини, истина, приметна је фигура са војничком капом совјетског кроја, коју су југословенски партизани преузели, али то сигурно није црвеноармејац, већ партизан. Пре свега, нема тај зверски израз лица, а друго, на ногама има кратке и широке сељачке чизме (захваљујем српском историчару Горану Милорадовићу што је скренуо пажњу на овај детаљ).
А скулптура Антуна Августинчића је шлаг на торти. Треба напоменути да је Августинчић аутор првог и најамбициознијег спомен-обележја Црвеној армији у Југославији - у хрватском селу Батина. Али споменик „Батинска Скела“ је настао буквално пре резолуције Информбироа и вајар је за њега створио читаву галерију војника Црвене армије.
А за споменик Ослободиоцима Београда није измишљао ништа ново, већ је једноставно „исправио“ скулптуру пешадинца са „Батинске Скеле“ која се сада зове „Козак“. У ствари, „Козак“ се од „Пешадинца“ разликује само бруталним изразом лица и монголоидним очима – речју, претворио се у Хуна.
Завршио бих ипак нечим позитивним. Актуелне власти Србије и Београда чине све што је у њиховој моћи да исправе штету коју су Црвеној армији лажима нанели Титови пропагандисти. За време социјализма Београд је имао улице генерала Жданова и генерала Толбухина. 90-их година те су улице добиле своја стара имена. А 2018. године поново су се појавиле на мапи српске престонице. Истина, даље од центра, али можемо се надати да им више неће мењати имена. Место на Тргу Републике, где се стајао споменик војницима Црвене армије, током реконструкције прошле године обележено је посебном таблом.
На случајно откривени у центру града натпис „Проверено, нема мина“ који су оставили совјетски деминери, постављено је стакло, а крај њега и QR код који вас води на веб-страницу посвећену истоименом совјетском филму.
Кад би још само поправили натпис на капији који говори да је у ослобађању Београда учествовао само 4. мото-механизовани корпус Црвене армије, могли бисмо рећи да смо се отарасили наслеђа Титове пропаганде...
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
