Ево како је изгледао највећи протестни митинг у историји СССР-а (ФОТОГРАФИЈЕ)

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

„Задатак нашег митинга је уједињење. Да се уједине све поштене снаге, да се све демократске организације удруже и јединствени антибирократски фронт“, говорио је човек по имену Гаврил Попов са камиона који је био паркиран испред Кремља и служио као говорница. Убрзо затим је тај исти човек постао први градоначелник Москве.

Било је то 4. фебруара 1990. године. Тај догађај је ушао у историју као најмасовнији протест за време совјетске власти. Поповљева формулација је могла бити далеко краћа, јер је задатак митинга заправо био укидање монопола КПСС-а на власт у земљи. У том тренутку је према испитивањима јавног мњења такав захтев подржавало више од половине становника у целој земљи, а у Москви и Лењинграду (данас Санкт Петербург) је таквих било 70%.

Незадовољство је било подгревано подизањем међунационалних тензија у савезним републикама, огромним редовима, неописивом бирократијом и празним рафовима у продавницама.

Према оценама власти, на митинг је изашло око 300.000 грађана, а по оценама организатора било је најмање пола милиона људи.

Неколико десетина хиљада волонтера је помогло да се мобилизује толики број људи, и то у време када није било интернета и друштвених мрежа. Волонтери су свуда лепили илегално одштампане летке. КГБ је контролисао све штампарије, па су им у штампању помагали познаници са универзитета, из академија и других институција.

У подне је гомила кренула са Кримског моста, прошла улицом „Садовоје кољцо“ и упутила се према Кремљу. Међу паролама су биле и ове: „Сва власт народу!“, „Доле политичка полиција!“, „С ким сте ви, Михаиле Сергејевичу?“, „Руси не желе никакве погроме“. Посебно је било много плаката са прецртаном цифром 6, што је значило „Доле шести члан Устава СССР“ о руководећој улози КПСС-а.

Један од говорника је био и будући први председник РФ Борис Јељцин.

Тако масован протест за време совјетске власти омогућио је сам Михаил Горбачов (тада је он био генерални секретар партије, а председник државе је постао месец дана касније). Њему је активност демократа помогла у борби против конзервативаца унутар партије. Он је знао да му за промовисање вишепартијског система треба подршка „одоздо“.

Према томе, митинг је био званично одобрен. Све је то имало информативни карактер. Органи реда су могли само да осигурају безбедност шетње, колико је било у њиховој моћи, али нису могли да забране митинг, јер је у тој акцији било превише заинтересованих.

Милиција је стајала на ивицама тротоара и није се мешала.

То је био први такав велики митинг у центру града. Раније су се митинзи одржавали само на стадиону Лужњики. У гомили је владало велико шаренило. Било је ту и демократа, и монархиста, и анархиста. Додуше, нису сви они доживљавали себе као опозицију, него су се залагали за реформе и промене.

Резултат протеста се одмах могао видети. Већ након три дана, 7. фебруара, проширени пленум ЦК КПСС-а донео је одлуку да укине шести члан Устава и дозволи вишепартијски систем.