Петар Велики пренео је у 18. веку престоницу Руске империје из Москве у тек изграђени Санкт Петербург. Москва је изгубила значај, а Кремљ као царска резиденција практично више није постојао.
Бројни дворци и кнежевске палате унутар Кремља опустели су. Аристократија се у нову престоницу преселила одмах после цара. Зграде су почеле да пропадају, тако да је у другој половини 18. века омиљени архитекта Јекатерине Друге Василије Баженов осмислио велики пројекат реконструкције Кремља.
По његовој замисли требало је срушити велики део старе градње и зидина и подићи Велики кремаљски дворац који би окружавао Саборни трг и спуштао се према Москви-реци низ Боровицки брежуљак.
Када се почело са реализацијом и када су старе зидине Кремља почели да демонтирају на зиду једног од храмова појавила се пукотина. Осим тога грађевински радови словили су уопште узевши за расипничке па су зидине поново саграђене, а пројекат заустављен.
У доба после Петра Великог већина грађевина у Москви била је дрвена и уништена је у бројним пожарима. Крајем 18. века архитекта Петар Кожин на челу такозваног Каменог приказа (државни орган који је управљао пословима у вези са каменом) направио је план реконструкције града и подизања камених грађевина. Он је Јекатерини Другој понудио још један пројекат реконструкције Кремља.
Архитекта није посезао за старим зградама, залажући се за градњу регуларних булевара и нових владиних здања у савременом стилу. Овај амбициозни пројекат на крају није реализован. Кожину је наложено да се бави пословима важнијим за град.
Међутим, Јекатерина Друга наредила је да се у Кремљу сазида ново здање у класицистичком стилу у које је требало да се пресели департман Сената. Дворац Сената је подигнут и данас је резиденција председника Русије.
Први планови изградње метроа у Москви појавили су се још крајем 19. века, а иницирали су их инжењери Петар Балински и Јевгениј Кноре. Пројекат је предвиђао да железница заобилази Москву, а у центру града пролази испод земље. Осим тога њихова идеја била је да се директно на Црвеном тргу, надомак Кремаљских зидина, изгради надземна централна железничке станица. Ова замисао се у старту није допала Николају Другом.
Право од Кремља преко Васиљевског спуска и Москве-реке инжењери су се залагали за градњу великог железничког моста на два нивоа. Пројекат је наишао на бројна оспоравања да би се дошло до закључка да ће угрозити изглед града.
Пре 1860. године, када је у Москви подигнут Храм Христа Спаситеља, највиша зграда у граду била је Звоник Ивана Великог у Кремљу. Према легенди у граду је на снази била забрана градње објеката виших од Звоника.
Међутим, царске забране за бољшевике нису ништа значиле. Нова совјетска власт преселила се из Санкт Петербурга у Москву и влада се чак уселила директно у Кремљ. (Последњи се иселио Климент Ворошилов који је ту живео са породицом све до 1962. године).
Стаљин је 1935. године потписао генерални план реконструкције Москве, изградио је нове булеваре и проширио Тверску улицву (чак је и зграде тим поводом буквално померао). Осим тога расписан је конкурс за изградњу министарства тешке индустрије Наркомтјажпрома. Постојало је неколико пројеката зграда, а све архитекте предлагале су градњу џиновских објеката због чега је требало проширити Црвени трг и срушити трговине (савремени ГУМ). Кремљ се просто губио у позадини тих џиновских зграда. Међутим, ни један од поменутих пројеката, срећом, није реализован.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
