Како су руски морнари основали острвску државу у Балтичком мору

Public domain
Упркос мајушној површини и малобројном становништву ова „републикаˮ је поседовала завидну војну моћ.

„Совјетска република морнараˮ

На идеју да се на острву Нарген (данашње острво Најсар) у близини естонске обале оснује независна „републикаˮ дошао је старији писар са руског бојног брода „Петропавловскˮ Степан Петриченко у децембру 1917. године. За то је изабрао најповољнији могући тренутак.

Нарген

Русија тада још није стигла да се опорави од недавног бољшевичког преврата. Њена војска, уморна од вишегодишњег крвопролића, до тада је већ била морално разрушена. Осим тога, пажња читаве земље била је усмерена ка Брест-Литовску, где је 15. децембра склопљено примирје са Немачком и почели су преговори о дуго очекиваном миру.

Зато нико није спречио 90 морнара Балтичке флоте да узму под контролу острво Нарген неколико километара од града Ревала (Талин) и прогласе „Совјетску републику морнара и градитељаˮ. Формално они су користили политички систем совјетске Русије са владом у форми Савета народних комесара и његовим председником (био је то Петриченко). У стварности на острву је завладала потпуна анархија.

Степан Петриченко

Острво „слободеˮ

Неколико стотина локалних становника, углавном естонских Швеђана, немилосрдно је експлоатисано. Уведени су потпуно произвољни порези. У суштини, морнари су узимали све што су хтели и кад су хтели. Жене су силовали без устезања.

Када су ресурси почели да пресушују, Петриченко је почео да се окреће граду Ревалу. Грађанима то није слутило ништа добро, јер у његовим рукама није било некакво пусто острво, него „копнени чворˮ од изузетног стратешког значаја.

Иако је острво било мало (18 квадратних километара), било је буквално претрпано бројним утврђењима и артиљеријским батеријама, које су направљене како би ефикасно спречиле прилаз непријатељских бродова Ревалу. А сада је ово оружје било усмерено према граду.

Претећи да ће потпуно уништити пола града (што је далекометним оружјем било сасвим могуће учинити), морнари су од становника града тражили да их снабдевају храном, алкохолом, као и да им шаљу затворенике из локалног затвора за чишћење снега и друге радове.

Крах

Већи део времена морнари Наргена проводили су у пијанчењу, али су ипак пратили политички живот у „суседнојˮ Русији. Влада „републикеˮ је била дубоко огорчена вестима које су стигле из Брест-Литовска о томе да бољшевици планирају да дају Немцима читаву балтичку обалу и изражавала је спремност да се са непријетељем бори до краја.

Међутим, испоставило се да је борбени дух ове комуне почивао само на речима. У фебруару преговори између бољшевика и Немаца су прекинути и немачка армија је наставила борбена дејства, до краја месеца стигавши до Ревала. 

Иако је гарнизон Наргена поседовао довољно ватрене моћи да заштити острво и одбрани град, одлучио је да побегне. 26. фебруара, не пруживши никакав отпор и не уништивши претходно утврђења и оруђе, морнари су се укрцали на брод и отишли у Хелсингфорс (Хелсинки), а затим у Петроград (Санкт Петербург). Притом су на острву оставили десетак мртвих пијаних другова.

После неславног краја Наргенске републике њен вођа Степан Петриченко не само да није пао у заборав, него је чак одиграо кључну улогу у догађају који је узбуркао читаву совјетску Русију. У марту 1921. године у морнаричкој бази у Кронштату поред Петрограда хиљаде морнара Балтичке флоте, „понос и дика револуцијеˮ, под његовим вођство се побунило против диктатуре бољшевика.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“