Како су руски морнари основали острвску државу у Балтичком мору

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

„Совјетска република морнараˮ

На идеју да се на острву Нарген (данашње острво Најсар) у близини естонске обале оснује независна „републикаˮ дошао је старији писар са руског бојног брода „Петропавловскˮ Степан Петриченко у децембру 1917. године. За то је изабрао најповољнији могући тренутак.

Нарген

Migro

Русија тада још није стигла да се опорави од недавног бољшевичког преврата. Њена војска, уморна од вишегодишњег крвопролића, до тада је већ била морално разрушена. Осим тога, пажња читаве земље била је усмерена ка Брест-Литовску, где је 15. децембра склопљено примирје са Немачком и почели су преговори о дуго очекиваном миру.

Зато нико није спречио 90 морнара Балтичке флоте да узму под контролу острво Нарген неколико километара од града Ревала (Талин) и прогласе „Совјетску републику морнара и градитељаˮ. Формално они су користили политички систем совјетске Русије са владом у форми Савета народних комесара и његовим председником (био је то Петриченко). У стварности на острву је завладала потпуна анархија.

Степан Петриченко

Public domain

Острво „слободеˮ

Неколико стотина локалних становника, углавном естонских Швеђана, немилосрдно је експлоатисано. Уведени су потпуно произвољни порези. У суштини, морнари су узимали све што су хтели и кад су хтели. Жене су силовали без устезања.

Када су ресурси почели да пресушују, Петриченко је почео да се окреће граду Ревалу. Грађанима то није слутило ништа добро, јер у његовим рукама није било некакво пусто острво, него „копнени чворˮ од изузетног стратешког значаја.

Иако је острво било мало (18 квадратних километара), било је буквално претрпано бројним утврђењима и артиљеријским батеријама, које су направљене како би ефикасно спречиле прилаз непријатељских бродова Ревалу. А сада је ово оружје било усмерено према граду.

Jулиj Клевер

Претећи да ће потпуно уништити пола града (што је далекометним оружјем било сасвим могуће учинити), морнари су од становника града тражили да их снабдевају храном, алкохолом, као и да им шаљу затворенике из локалног затвора за чишћење снега и друге радове.

Крах

Већи део времена морнари Наргена проводили су у пијанчењу, али су ипак пратили политички живот у „суседнојˮ Русији. Влада „републикеˮ је била дубоко огорчена вестима које су стигле из Брест-Литовска о томе да бољшевици планирају да дају Немцима читаву балтичку обалу и изражавала је спремност да се са непријетељем бори до краја.

Међутим, испоставило се да је борбени дух ове комуне почивао само на речима. У фебруару преговори између бољшевика и Немаца су прекинути и немачка армија је наставила борбена дејства, до краја месеца стигавши до Ревала. 

Иако је гарнизон Наргена поседовао довољно ватрене моћи да заштити острво и одбрани град, одлучио је да побегне. 26. фебруара, не пруживши никакав отпор и не уништивши претходно утврђења и оруђе, морнари су се укрцали на брод и отишли у Хелсингфорс (Хелсинки), а затим у Петроград (Санкт Петербург). Притом су на острву оставили десетак мртвих пијаних другова.

Public domain

После неславног краја Наргенске републике њен вођа Степан Петриченко не само да није пао у заборав, него је чак одиграо кључну улогу у догађају који је узбуркао читаву совјетску Русију. У марту 1921. године у морнаричкој бази у Кронштату поред Петрограда хиљаде морнара Балтичке флоте, „понос и дика револуцијеˮ, под његовим вођство се побунило против диктатуре бољшевика.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!