Kaко су у Совјетском Савезу грађени „идеални“ градови-комуне

Владислав Микоша/МАММ/МДФ
Поред амбиције да у најкраћем могућем року реше проблем везан за становање радника, нови квартови замишљени су и као узор будућег пролетерског начина живота.

Тридесетих година прошлог века када је у СССР-у покренут програм индустријализације и започела градња фабрика широм земље, у градове су нахрупиле реке радника из сеоских средина. У старим рејонима више није било места, а људи који су долазили да раде на великим градилиштима били су принуђени да живе под шаторима, у земуницама или  се сналазе на неки други начин. Зато је требало зидати не само стамбене зграде него и правити инфраструктуру.

Макета насеља Краснаја Горка у Новосибирску

Нови рејони који су названи социјалним градовима требало је да обезбеде станове милионима људи у најкраћем временском периоду, одговарајући истовремено и на идеолошке задатке тог времена. Људи навикнути на приватну својину, сада су добијали станове и социјалне услуге од државе. Услови су притом за све били готово исти, почевши од намештаја па све до забаве.

Новокузњецк (Западносибирски крај). Зима 1932.

Први социјални градови изграђени су по пројектима страних стручњака. У периоду од 1930. до 1933. године на позив совјетског руководства група од 17 немачких и аустријских архитеката и урбаниста радила је у овој земљи. На њеном челу налазио се Ернст Мај, један од идеолога масовне типске градње.  Он је био главни архитекта у Франкфурту на Мајни где су изграђени функционални стамбени квартови који су имали зграде и јавни простор.

Група Ернста Маја, Нижњи Тагил 1931. Ернст Мај је пети слева (седи)

Тим Ернеста Маја учествоао је у пројектовању најмање 20 совјетских социјалних градова, углавном на простору Урала и Сибира (Новокузњецк, Магнитогорск, Новосибирск и многи други). предлажући нови поглед на урбанистичку политику.

Цик-цак зграде у Франкфурту (горе) и на улици Пионирска у Магнитогорску (доле)

Рејони су носили имена фабрика. У великим градовима бивало је по неколико социјалних градова или социјалних насеља. Тако су у Казању постојали социјални градови Авиостроја, социјални град Авиокомбината, социјални град Казмашстроја. У Стаљинграду су се налазили социјални градови хемичара, бродоградитеља, радника фабрике трактора.

Социјални град фабрике „Сибсељмаш“, Лењинска област Новосибирска.

Кључна разлика социјалних градова у односу на друге рејоне огледала се у постојању јасног плана будућег насеља. Очекивало се да ће живот у социјалном граду бити колективни, а то значи да ће радници преко дана заједно радити, а увече се заједно одмарати. Свакодневне потребе попут прања веша или спремања хране требало је да решавају јавне службе.

Секције инжењера и шахиста

Социјални градови укључивали су стамбене квартове ниже спратности, административне центре, неопходне продавнице, мензе, перионице, зелене зоне (велику и малу) за шетњу и раздвајање фабрике од остатка рејона.  Зграде су уском, бочном страном биле окренуте ка улици, како би се смањила спољашња бука и прашина на прозорима. Улице у виду меридијана водиле су ка центру града. Изузетно дуге, а уске зграде подизане су у паралелним редовима. 

Кемеровска област. Новокузњецк. Поглед на трг три булевара (горе) и вртић (доле).

Можда такве зграде за савременог човека и нису претерано атрактивне, међутим у то време представљале су истински помак.

И мада су заједнички станови били врло скромни, они су имали сав савремени комфор који пре тога већини људи није био доступан, као што су, рецимо, купатила. У Новокузњецку, индустријском граду на југу Сибира, у становима су уграђене „франкфуртске кухиње“ према пројекту познате аустријске архитектице Маргарите Шите Лихоцки која је била у групи Ернеста Маја. Реч је о ергономским уградним кухињама које су направиле револуцију у целом свету, знатно поједноставивши кување. Места за породични одмор у становима нису била предвиђена. Слободно време требало је проводити у друштву.

Чланови породице машинског радника Паукова

У многим градовима у таквим рејонима претежан је био колективни смештај, а не зграде са одвојеним становима, јер је такво становање одговарало утопијским идејама о заједничком начину живота. Међутим убрзо се показало да не желе сви совјетски грађани да проводе време скупа, и да им треба лични простор и комфор. Совјетске норме предвиђале су девет квадратних метара стамбеног простора по особи.  

Новосибирск 1934.

Од средине тридесетих година пројектовањем социјалних градова бавили су се совјетски стручњаци. У новим квартовима граде се широке зграде и улице. Зграде такође почињу да иду незадрживо у висину, ничу осмо и десетоспратнице са еркерима, лођама и скулптурама у стилу „стаљинистичког ампира“. После Другог светског рата требало је обновити порушене зграде па су се совјетске архитекте окретале масовној монтажној градњи, „без икаквог претеривања“, чији је циљ био да свакој породици обезбеди посебан стан.

Данас су социјални градови постали оно што се популарно зове „спаваонице“. У њима живе људи најразличитијих занимања. У ту сврху више није потребно радити у фабрикама. У неким градовима такви историјски квартови архитектонске су знаменитости намењене туристичким обиласцима.   

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“