Русија је само једном имала краља – и поставио га је Ватикан!

Катерина Байдужа (CC BY-SA 4.0); Legion Media
Када је монголско-татарска војска освојила руске земље, један кнез је одлучио да прихвати помоћ католичке цркве у борби против њих.

1223. године монголско-татарска војска је први пут освојила јужне руске крајеве. Кнез Данил Галицки (1204-1264), коме је било само 18 година, учествовао је тада у несрећној Бици на реци Калки.

Галицко-Волински летопис наводи да је новгородски кнез Мстислав командовао да Данил и његов пук први крену у напад на Монголе: „Данил је кренуо напред... погођен је [стрелом] у груди, али захваљујући његовој младости и срчаности није осетио ране на телу. Јер му је било 18 година и био је снажан.ˮ Мада је битка изгубљена, Данил је преживео и повукао се. Ране је осетио тек када је стао поред потока да се напије воде.

Тридесет година касније Данил је крунисан за „краља Русијеˮ, титулом коју му је дала Римска католичка црква. Био је то први и последњи пут у историји да руски кнез понесе ову титулу. Ко је био Данил? И зашто је прихватио титулу краља?

Први руски краљ одрастао је у Мађарској?

У 13. веку Галицка кнежевина је била најзападнији део Кијевске Русије. Под њеном контролом били су трговински путеви до Мађарске и Пољске. Мада није био велик као Кијев, град Галич му је био конкуренција када се ради о снабдевености и животном стандарду.

Галич (макета)

Данил је био син кнеза Романа Галицког, „неуморног ратника познатог по страшној суровостиˮ, пише историчар Дмитриј Володихин, и наследио је његову жестоку природу. Одрастао је далеко од куће, на двору савезника његовог оца, мађарског краља Андрије II (1175-1235), јер су код куће непријатељски кнежеви из других области освојили Галич. Из политичких разлога Данилу је када је одрастао било дозвољено да влада само Волинском кнежевином која се на северу граничила са Галицком.

Али био је чувен по јунаштву. Управо зато је у бици на реци Калки први послат у борбу. Десет година касније, 1233, Данил је Галич повратио под своју власт после низа конфликата са осталим кнежевима.

Борба против Монгола

Током 20-их и 30-их година 13. века Данил је био непрекидно заокупљен борбама. Као војни заповедник је стекао заслужену славу. 1245. године под својом влашћу ујединио је Волинску и Галицку кнежевину и био један од најмоћнијих руских кнежева тог доба. У избору пријатеља кнез Данил Галицки се руководио само једном принципом: тренутним политичким интересом. Био је у стању да се посвађа са савезником и почне рат против њега, а наредног дана да подржи некадашњег непријатеља и тражи његову помоћ да би мало касније поново раскинуо савез.

Међутим, до тог времена Монголо-Татари су већ покорили већину руских кнежева. 1239. године заузели су суседни Чернигов, 1240. Бату-кан лично је предводио Монголе у нападу на Кијев. Освојио је древну руску престоницу, опустошио је и опљачкао.

Данил је морао да побегне у Мађарску. За то време Монголи су освојили све веће градове његове земље, укључујући Галич, али онда су отишли. До 1245. године Данил је поново успоставио контролу над својим кнежевинама, а резиденцију пребацио из порушеног Галича у град Хелм (данас у Пољској).

После поновне разорне монголске инвазије Данил је морао да оде у монголско-татарску престоницу Сарај и да се закуне на верност кану, што је учио тешка срца. Међутим, Бату-кан се према Данилу лично односио са поштовањем и чак је наредио да му се послужи вино, што је био редак гест на гозби на којој су сви пили кумис (ферментисани напитак од кобиљег млека). Али после повратка из Сараја, Данил је и даље ковао планове како да се супротстави монголској власти. „За њега је признавање Татара било веће зло од самог злаˮ, каже руски летопис о Данилу.

Краљ Русије

На путовању у монголску престоницу Данил је упознао Ђованија да Пјан дел Карпинија (1185-1252), италијанског дипломату и архиепископа који му је део идеју о црквеној унији. Након тога папа Иноћентије IV (1195-1254) понудио је Данилу титулу „краља Русијеˮ (‘Rex Russiae’) и пристао да му пружи војну помоћ против Монгола у замену за католизацију руских кнежевина и градова под Даниловом влашћу, на шта је Данил пристао.

1253. године, чак и пре него што је Данил крунисан, Иноћентије IV је објавио крсташки рат против Монгола и позвао хришћанске ратнике из Бохемије, Моравије, Србије, Помераније и Литваније. Међутим, у то време чак ни Данил није подржао крсташки поход. Па ипак, 1254. године крунисан је за краља Русије у граду Дрохичину. Данилова престоница је и даље била у Хелму.

Ипак, Данил није стварно имао користи од своје титуле. Обећана помоћ папе Иноћентија IV против Монгола никада није реализована. Данил, опет, никада није прогласио црквену унију нити католизацију својих земаља. 1254. године папа Иноћентије IV је умро, а његов наследник на светој столици Александар IV (1185-1261) дозволио је великом кнезу Литваније Миндаугасу да крене у рат против руских земаља. Након тога Данил је прекинуо све везе са римском бискупијом, задржавајући титулу краља Русије за своју употребу.

Што се тиче Монгола, Данил им је заправо помогао у борби против Литваније. Када је 1258. године монголски војни заповедник Боролдај стигао са својом војском у руску земљу, Данил је послао свог брата Васиљка са значајном силом да заједно са Боролдајем похара Литванску кнежевину. Поново је био у питању само тренутни интерес којим се Данил руководио на свом политичком путу. Умро је 1264. године и сахрањен је у својој резиденцију у Хелму.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“