Централни трг у земљи имао је више пута шансу да промени изглед, а понекад чак и из темеља. У овом тренутку сасвим јасно да је само срећни стицај околности спречио да Црвени трг постане нешто попут огромног гробља на пољани или пак простор при меморијалном комплексу.
На идеју о реконструцији Москве, а самим тим и Црвеног трга бољшевици су дошли одмах по преласку совјетске владе из Петрограда (данас Санкт Петербург) у Москву 1918. године. Чак су и започели реконструкцију и нову градњу, али, ипак, темељно су томе приступили тек тридесетих година прошлог века, када је донет Генерални план Москве.
Водеће архитекте имале су оригиналне замисли како треба да изгледа Москва „победничког социјализма“. Најрадикалније идеје подразумевале су стварање готово потпуно новог града на старом месту. Изабрано је нешто компромисније решење, али довољно замашно, а 1935. године план је усвојен.
Москва је требало да надмаши Париз, Лондон и Берлин по броју авенија, а Вашингтон по размерама јавног седишта, и постане град са највишим небодером на свету. Било је планирано рушење историјског центра како би се направио простор за монументалне држвне зграде, а Црвени трг добио дупло већу површину.
Како је то у генералном урбанистичком плану објашњено, „ГУМ Москви не треба, Црвени трг на коме се налази Лењинов маузолеј превише је скучен и треба да буде проширен на рачун ГУМ-а“.
На удару није била само чувена робна кућа ГУМ која се ту налази од 19. века, већ би биле срушене све оближње грађевине, укључујући Воскресенску капију. Планирано је да се Трг преименује у Проспект маузолеја и постане велики празан простор којим би доминирао Дом наркомтјажпрома, зграда Народног комесаријата тешке индустрије СССР-а. За време Стаљина овај ресор био је један од најутицајнијих па је будући пројекат назван „министарством над министарствима“, а његова величина самим тим била неупитна.
Међутим, џиновски облакодер остао је мртво слово на папиру. Његову градњу осујетила је смрт руководиоца Наркомтјажпрома, блиског Стаљиновог сарадника, Серга Орџоникидзеа. Према званичној верзији овај функционер умро је од инфаркта, а према тврдњама његове супруге и неких савременика извршио је самоубиство.
Како било да било, после Орџоникидзеове смрти утицај народног комесаријата почео је да опада да би на крају прешао на бројна независна министарства.
Друга одлука о реконструкцији Црвеног трга донета је десет година касније 1947. године. Околности су се промениле и совјетска власт више није размишљала о зградама за функционере. Совјетски Савез је победио фашистичку Немачку и та чињеница променила је све планове. Од тог тренутка грандиозном архитектуром слављена је Победи.
Црвени трг као најистакнутије место поново се нашао у изменама генералних урбанистичких планова, и као и раније проглашаван за превише скучен. У плану је било рушење ГУМ-а, сва нискоетажна градња и Историјски музеј. Уместо ГУМ-а на тргу је осмишљен Споменик победе окружен трибинама, а уместо музеја Лук победе.
Ево како је то било дефинисано у плану. „Ради градње свечаног улаза на Црвени трг дуж осе кретања поворке наш пројекат предвиђа да се на месту зграде Историјског музеја који својим габаритима сузбија и спречава кретање, сагради Тријумфални лук победе испод кога ће победнци пролазити прилиском доласка на трг у време совјетских празника“.
Другим речима, трг је замишљен као идеално место за раскошне параде и ништа више од тога.
Планове4 је поново променила смрт. Овога пута Јосифа Стаљина, линчно, 1953. године
Недељу дана тела двојице вођа комунизма, Лењина и Стаљина, била су изложена у сасвим малом маузолеју, једно поред другог. Међутим, само дан после Стаљинове смрти партија је издала директиву о градњи Пантеона у Москви.
Пантеон са јасном алузијом на римски Храм свих богова требало је да постане некропола у којој би били сахрањени Стаљин, Лењин и сви они „велики људи Совјетске земље“ покопани подно Кремаљских зидина.
Ради изградње овог гробљанског комплекса у историјском центру планирано је рушење на површини од 500 хиљада квадратних метара. Површини, која је, иначе, већа од Ватикана. Наравно, Пентеон је требало да буде поред Кремља на проширеном Црвеном тргу, али постојала је једна препрека. Трибина за владу била би у том случају преко пута постојећег маузолеја. Током параде колона војске морала би да прође равнајући се на десно што није било у складу са устаљеним правилима, па су на крају ипак дигли руке од трга.
Ни са гробљем ствари нису ништа боље стајале, чак ни на другој локацији. Никита Хрушчов објавио је рат Стаљиновом култу личности и „архитектонским претеривањима“ и зауставио пројекат.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
