Практично од својих првих дана совјетска власт је пропагирала масован спорт и развој физичке културе. За изградњу нове земље били су потребни снажни и здрави радници, војници и сељаци. Зато је држава грађане од најранијег узраста навикавала на спорт. Сачуван је велики број агитационих плаката из различитих година. „У здравом телу здрав духˮ је парола коју је знала и понављала читава земља.
30-их година пропаганда спорта је достигла врхунац. Грандиозне спортске смотре са трибине маузолеја посматрали су Стаљин, највише партијско руководство и почасни гости из иностранства. Биле су то масовне манифестације са спортско-акробатским тачкама и демонстрацијама снаге, совјетским заставама и огромним Стаљиновим портретима. Тешко је било докучити има ли у њима више спорта или политике. Једна од највећих смотри одржана је 1945. године и била је посвећена Победи у Другом светском рату. У њој је учествовало преко 25 хиљада спортиста из 16 савезних република.
Спорт се у СССР-у развијао у добровољним спортским друштвима. Практично сваки колхоз, свака образовна установа и предузеће имали су своје спортске тимове. Добровољна друштва и синдикати интензивно су радили на привлачењу нових чланова. На пример, док је 1928. године само 53 хиљаде становника села учествовало у неким спортским секцијама, до 1935. године тај број је надмашио пола милиона.
Највеће добровољно спортско друштво у земљи био је „Спартакˮ, основан 1935. године при синдикатима Занатске Кооперације. Две године после оснивања друштво је већ имало преко 120 хиљада чланова. Касније је ово друштво примало раднике из сфере трговине, лаке и прехрамбене индустрије, цивилне авијације, друмског транспорта, просвете, културе, здравствене заштите и многих других области, а средином 50-их имало је преко 450 хиљада чланова.
Такође је постојао велики број ресорних спортских друштава. На пример, „Динамоˮ који постоји и данас, је друштво Министарства унутрашњих послова (за време Стаљина био је то Народни комесаријат унутрашњих послова НКВД), а ЦСКА је Централни спортски клуб Армије. За њих су се градили спортски терени, стадиони и базени. За „Динамоˮ је 1928. године подигнут у том тренутку највећи стадион у земљи, који је могао да прими 25 хиљада гледалаца.
Своје екипе имало је и Ратно ваздухопловство. На пример, у Московском војном округу после рата Ваздухопловним снагама је руководио Стаљинов син Василиј. Он је такође интензивно радио на развоју спорта и при ваздухопловству Московског округа основао фудбалски, хокејашки и кошаркашки тим.
Сам Стаљин је волео фудбал. Специјално за њега је, на пример, 1936. године организована утакмица на Црвеном тргу и ради тога је на тргу раширен тепих површине 9.000 квадратних метара (Сазнајте више о томе). О фудбалу су се у Стаљиново време испредале легенде: једна од њих гласи да је у паузи олимпијске утакмице 1952. године, када је совјетска екипа губила од Југославије, лично Стаљин телефонирао совјетским фудбалерима и запретио им да не смеју да изгубе од „фашиста из Титове екипеˮ! Страх који је играчима утерао у кости довео је до нерешеног резултата.
Совјетска власт је дуго година имала компликоване односе са Олимпијским играма. Прва Олимпијада после револуције одржана је 1920. године, али Олимпијски комитет тада још није признавао Совјетску Русију. Следеће игре 1924. године је, с друге стране, игнорисала Русија. Партија је одбила да учествује у „буржоаскојˮ манифестацији.
Олимпијске игре су у СССР-у сматране за непријатељске све до 1952. године. На XV летњим играма у Хелсинкију совјетски спортисти су учествовали први пут и заузели друго место у укупном пласману.
Из идеолошких разлога совјетски спортисти тих година нису учествовали ни на светским и европским првенствима. Уместо тога 20-их и 30-их година СССР је организовао алтернативна такмичења: Спартакијаду, названу по римском предводнику устанка робова Спартаку. На ове турнире су позивани и спортисти из других земаља у којима су постојале социјалистичке и радничке организације.
Тако је 1928. године у Москви одржана Свесавезна спартакијада, у којој је учествовало преко 7 хиљада спортиста, међу којима преко 600 странаца из радничких спортских организација 17 земаља, од САД до Немачке.
СССР није одбацивао само западна такмичења. У оквиру кампање „борбе против додворавања Западуˮ власти су чак и многе спортске термине преосмислиле на руски начин. Тако су, на пример, промењени многи називи удараца у боксу. „Аперкотˮ се називао искључиво „ударац одоздоˮ, а „крошеˮ „бочни ударацˮ, док је у спортском рвању захват „суплеˮ назван „избачај прегибомˮ.
Поред тога, СССР је почео да смишља своје спортове. На пример, 30-их година у СССР-у су забрањене источњачке борилачке вештине џијуџицу и џудо. Требало је да их замени „идеолошки исправна борилачка вештинаˮ самбо (самоодбрана без оружја). 60-их година ову врсту спорта је чак признала међународна заједница и укључила је у низ турнира.
У СССР-у је такође створена једна игра на основу одбојке. Лопта се такође пребацивала преко мреже између две екипе, али није се одбијала, него хватала. Била је намењена пионирима и називали су је „пионирболˮ.
Упркос интензивној популаризацији спорта, многи спортисти нису избегли масовне репресије крајем 30-их година. Оне који су одлазили на турнире у иностранству лако је било оптужити за шпијунажу, а против посебно успешних пријаве су подносили завидљивци.
Долазило је и до апсурдних случајева. На пример, Скијашки клуб при Државном универзитету за физичку културу, спорт, омладину и туризам проглашен је за терористички. Студенти–скијаши су ухапшени, а руководилац клуба стрељан.
На самом тренингу ухапшен је рекордер у скоковима увис Николај Ковтун. У логорима је провео преко 10 година само зато што су његови родитељи пре револуције радили на Кинеско-Источној железници у Харбину. Наиме, међу бившим радницима те железнице и члановима њихових породица спроводила се кампања „ликвидације диверзионо-шпијунских и терористичких кадроваˮ.
Николај Старостин
В.Красинскаја/SputnikНа основу пријаве у ГУЛАГ је доспео и руководилац спортског друштва синдиката „Спартакˮ Николај Старостин. Према легенди, прави разлог за његово хапшење била је победа његовог фудбалског тима на Купу СССР-а 1939. године. „Спартакˮ је тада победио ресорни клуб „Динамоˮ, као и клуб под називом „Стаљинацˮ. Таквих случајева репресије у спорту било је веома много.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
