Легенде руске дипломатије: Александар Горчаков (1798-1883)

Дипломатија је вештина спровођења утицаја и вршења притиска онда када је то у интересу ваше земље. Издвојили смо неке од најефикаснијих руских дипломата који су показали да дијалог и дипломатија могу да учине чуда и допринесу избегавању конфликта са ривалским земљама.
  • Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, у ишчекивању бољих времена позивамо вас да пратите наше садржаје ДИРЕКТНО на порталу RUSSIA BEYOND НА СРПСКОМ или преко иновационог руског месинџера ТЕЛЕГРАМ.

Близак пријатељ Александра Пушкина, кнез Горчаков је читав живот посветио дипломатској служби. Многи су га описивали као једног од најутицајнијих дипломата у руској историји.

1822. године био је именован за првог секретара руске дипломатске мисије у Лондону. Неколико година касније Горчаков, који је течно говорио три језика, пребачен је у Рим, Берлин, Фиренцу, а затим Беч као саветник руске амбасаде. Његова каријера је стабилно напредовала све до 1856. године, када је именован за министра спољних послова Александра II (који је 1856. наследио Николаја I).

То се догодило после срамног пораза Русије у Кримском рату и понижавајућег Париског мировног споразума (према којем Русија више није могла да распореди никакав војни арсенал нити морнарицу на Црном мору). Русија је тако изгубила могућност да утиче на европску политику. Руски министар спољних послова иницирао је мучан процес са циљем да се скину ограничења Париског мира.

Највећи Горчаковљев изазов на новој функцији министра спољних послова било је преиспитивање фундаменталних принципа међународних односа између Русије и остатка света. Горчаков, као слободни мислилац највишег калибра, осмислио је чувени, ванвременски став: „Русију оптужују да се изолује и да ћути пред чињеницама које нису у складу ни са законом ни са правдом. Кажу да се Русија љути. Русија се не љути, она прикупља снагу.“

За време Горчакова руска спољна политика је начинила потпун заокрет од такозваног „племенитог интернационализма“ ка идеји заштите националних интереса земље. 1866. године Горчаков је именован за царског канцелара Русије (његов претходник, гроф Неселрод, који је потписао Париски мир, није чак ни говорио руски).

Налик на шаховског мајстора, Горчаков је увек морао да буде два корака испред противника. 1870. године, када је пораз Француза у рату против Пруске постао неизбежан, Горчаков је обавестио европске силе да Русија одбацује ограничења која су јој наметнута на крају Кримског рата, након чега је земља поново стекла право да држи флоту у Црном мору. Тако је Горчаков оставио своје најважније наслеђе после две и по деценије на челу министарства спољних послова као врхунски руски дипломата.

Горчаков је позицију министра спољних послова и канцелара држао све до 1882. године. Сматра се да је као утицајан политичар такође одиграо пресудну улогу у обликовању политичких убеђења немачког канцелара Ота фон Бизмарка.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“