Како су бољшевици користили носаче авиона на рекама?

Archive photo
Ови спороходни џинови дали су значајан допринос поразу „непријатеља револуције“, као и кинеских трупа за време оружаног сукоба двеју земаља 1929. године.

Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Носачи авиона с правом слове за симбол моћи и примата на морским пространствима. Без обзира на то што су тријумф доживели у Другом светском рату улога коју су одиграли током Великог рата ни у ком случају није занемарљива.

Већина раних модела није била у стању да обезбеди полетање и слетање авиона са своје палубе. Међутим, могли су да доставе тамо где је требало, спусте у воду и подигну читаву ескадрилу хидроавиона.

Почетком двадесетог века Руска империја била је један од светских лидера у производњи те врсте бродова. Седам војних бродова носача хидроавиона борили су се против Турака и Немаца у водама Црног и Балтичког мора. Нажалост, сви они су после изласка ове земље из Првог светског рата 1918. године изгубљени. Бољшевици који су дошли на власт нису се одрекли традиције изградње бродова носача авиона коју су наследили од предака. Само што те бродове никако нису планирали да користе на мору, него на рекама и језерима.

„Комуна“

У грађанском рату у Русији море није било значајно поприште. Главни сукоб између бољшевика и „непријатеља револуције“ одвијао се на копну. Управо зато совјетско руководство размишљало је о стварању носача авиони који би дејствовао на дубоковдним рекама Сибира, Урала и Поволожја. Тако је за Волгу у августу 1918 године направљен први у свету речни носач авиона. Комуна је била базирана на цистерни за превоз нафте, баржи Француска, чија је дужина износила 140, а ширина 19 метара.

На броду се налазио ваздухопловни одред од шест хидроавиона М-9, као и три ловца Нијепор са точковима. Главну ударну снагу представљали су управо хидроавиони које је команда брода спуштала у воду и вукла натраг на специјално опремљеним дрвеним платформама.

„Групу носача авиона“ чинили су „Комуна“, тегљач који ју је вукао, путнички брод на коме се налазио летачки састав, муниција и гориво, као и неколико чамаца за пратњу. Групу су штитили митраљези који су постављени на броду и два противавионска топа калибра 17мм.

Изузетно спороходна Комуна (свега 11 километара на сат) ипак је повремено играла важну улогу у борбеним дејствима. Њени авиони бомбардовали су инфраструктуру и противничку војску и обављали извиђање.

Пилот Сергеј Козлов сећа се како је 1918. године током битке за Царицин (Стаљинград) хидроавиони тражили добро маскирану артиљерисјку батерију белих која је гађала водене прилазе граду који су бранили Црвени. Како убичајено војно ваздушно извиђање није било од користи окушали су се хидроавиони са Комуне.

25. августа један од пилота дивизиона полетео је на морнаричком авиону М-9 у извиђање батерије са мале висине, писао је Козлов. Авион је много пута летео напред-назад дуж јаруге, али све без резултата. Пилот је одлучио да се спусти још ниже. Почела је игра нерава. Живци белих нису издржали. Непријатељ је отворио снажну ватру на авион и демаскирао се. На више места били су пробијена крила и чамац... Пилоту су била повређена два прста на десној руци, а посматрач Максименко који је седео до њега превио га је марамицом. Авион је наставио да кружи. Чим је утврдио координате батерије посада се вратила у флотилу и дала податке за гађање. Положаје непријатеља покрила је циљана артиљеријска ватра.

Кратка ера речних носача авиона

Одмах после Комуне на Волги су се појавили много функционалнији бродови те врсте Посејдон и Слобода, који су такође били преправљене цистерне за превоз нафте. Магацини и кабине за пилоте нису били на посебном, него на истом броду на коме су се налазили хидроавиони. Осим спорог кретања општи недостатак совјетских носача авиона било је то што су се авиони све време налазили на отвореном, што је морало да се одрази на њихово стање. Проблем је решио брод са речитим именом Смрт на чијој палуби су пројектована два хангара.

Занимљива је судбина носача хидроавиона Припјат, развијеног у марту 1919. године на бази путничког пароброда Татјана. Током совјетско-пољског рата заробиле су га пољске трупе и користиле као војно-транспортни брод док није потопљен 25. јула 1920. године. Бољшевици су га подигли са дна, средили и почели да користе као командни брод, али су ускоро морали да га потопе приликом повлачења. У априлу 1921. године Пољаци су га подигли и под именом Адмирал Серпинек укључили у састав своје Ратне морнарице. 17. септембра 1939. године током офанзиве Црвене армије на терориторији источне Пољске несрећни брод је поново потопљен и поново подигнут. У септембру 1941. године опет је кренуо ка дну, потопиле су га у Дњепру совјетске јединице које су се повлачиле из Кијева. Три године касније брод је поново подигнут, али због немогућности поправке коначно завршио на отпаду.

Бели су такође покушавали да створе своју флоту носача авиона. Почетком 1919. године на уралској реци Чусова у околини Перма реконструисали су баржу дугу 84 метра и направили носач хидроавиона Данилуха који је могао да носи четири авиона. Међутим, није добио прилику да се докаже. У јулу исте године заробили су га и спалили црвени.

После завршетка Грађанског рата совјетски речни носачи авиона показали су се у пуном светлу само једном. У јесен 1929. године за време совјетско-кинеског оружаног сукоба на реци Сунгара дејствовао је носач авиона Амур који је био база 68. ваздухопловног одреда. Он је успешно вршио извиђања и нападао непријатељске положаје посебно се истакавши за време покривања десанта у рејону Фугдина. Пилоти овог одреда уништили су топовњачу... наоружани пароброд, баржу... Потиснути су непријатељска артиљерија и утихле митраљеске тачке. Растурена је белокинеска коњица и на тај начин пружена помоћ десанту, писао је командант одреда Едуард Лихт.

Везано за брзи развој авијације и бродоградње тридесетих година прошлог века СССР је одустао од коришћења гломазних речних џинова. Штафету је преузела Америка. Током Другог светског рата на Великим језерима дејствовало је неколико школских „слатководних“ носача авиона за обуку пилота ратног ваздухопловства.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“