Ирак је у то време располагао борбеним летелицама које су углавном спадале у ваздухопловну технику треће генерације, каоп што су Mirage F1 и МиГ-23. У то време РВ САД је своју снагу базирало на масовној употреби вишенаменских ловачких авиона четврте генерације F-15C „Eagle“, који су имали задатак да успоставе суверену доминацију у ваздуху, изнад зоне на којој се изводе борбене операције. Ове летелице су приликом извођења својих офанзивних дејстава радили у уској координацији са авионима за рано откривање и навођење (тзв. „летећи радари“) E-3 „Sentry“. Са друге стране Ирак није био у стању да користи ни проближно сличну технику. Упркос томе, ирачким пилотима је пошло за руком да у неколико ваздушних судара остваре победе, где су користили вишенаменске борбене авионе четврте генерације МиГ-29А и ловце-пресретаче МиГ-25ПД.
Амерички аутори су успели да забележе шест таквих ваздушних дуела. Па да кренемо редом:
Прва ваздушна борба између америчких и ирачких борбених авиона се догодила 17.јануара. Пресретачи МиГ-25ПД који су се налазили у саставу 96-те ловачке ескадриле РВ Ирака су напали два америчка ловца F-18 „Hornet“. Ови авиони су нападнути лансирањем ракета средњег домета класе „ваздух-ваздух“ Р-40РД (AA-6 „Acrid“), које су поседовале снажну парчадно-разорну бојеву главу тежине 36кг и сасвим одговарајући домет који је према речима аутора превазилазио тадашње америчке аналоге када су у питању ракете сличне категорије. У овом нападу један F-18 „Hornet“ је оборен. Пилот Скот Спајкер (чин пуковника) је том приликом погинуо.
МиГ-25 је спадао у борбено најспособније летелице које су се налазиле у саставу ирачког ратног ваздухопловства, посебно када се говорио о борбама у ваздуху. На њему се налазио велики и моћан пакет различитих сензора, док је сама летелица имала такве летно-техничке способности да је без неког већег напора могла да достигне брзину 3 маха.
Истог дана (17.јануара) дошло је до још једног борбеног контакта у ваздушном простору када су два МиГ-25ПД напали на исти број вишенаменских америчких ловаца F-15. У том моменту ова пара америчких ловаца је реализовала ваздушну мисији обезбеђења. По захваћеним циљевима су лансиране ракете средњег домета Р-40РД које овај пут нису ништа урадиле. Са друге стране је лансирано најмање десетак америчких ракета средсњег домета AIM-7М које такође нису имале никаквог ефекта, јер су их МиГ-25 захваљујући својој брзини успели да избегну.
Овде треба истаћи да је амерички ловац четврте генерације F-15 специјално конструисан за борбу против совјетских суперосничних ловаца-пресретача МиГ-25ПД, који спада у једну од најбржих оперативних борбених летелица које су икада направљене. И један и други авион су били габаритни и спадали су у тешку категорију борбених апарата. Њихова намена је била борба у ваздушном простору на малим, средњим и великим дистанцама и различитим висинама. F-15 је у односу на свог конкурента имао озбиљну предност јер је радио у координацији са раније поменутим „летећим радарима“, који су америчким пилотима омогућавали значајно бољи увид целокупног бојишта. Поред тога, верзија летелице МиГ-25ПД је била јефтинија извозна варијанта које је по техничко-тактичким параметрима била прилично слабија у односу на исте летелице које је користила совјетска армија, укључујући и земље које су биле унутар Варшавског уговора. Тако да је овај авион могао да прикаже само део својих реалних борбених способности у сукобу са америчким F-15.
Током овог рата дошло је и до употребе ловачких авиона четврте генерације које је набавио Ирак. Наиме, вишенаменски ловци МиГ-29А успели су да оборе америчког тактичког бомбардера великог долета F-111 „Aardvark“, као и да погоди стратегијског бомбардера B-52G.
МиГ-291 је у то време био најновији пројекат совјетског војноиндустријског комплекса који је поред опремања совјетске армије био намењен и за извоз. Иако је по брзинским карактеристикама био инфериорнији од ловца-пресретача МиГ-25ПД, њега је одликовала изузетно висока маневарбилност, тачније агилност у заокретима и променама правца на средњим и малим висинама.
Ирачки МиГ-29А¹ је по непријатељу дејствовао ракетама класе ваздух-ваздух кратког домета Р-60 које су обориле тактичког бомбардера F-111, док је једна ракета калсе ваздух-ваздух средњег домета Р-27 погодила стратегијски бомбаредер B-52G који је том приликом претрео озбиљна оштећења.
Што се тиче ракете Р-60 она као што смо рекли спада у категорију ваздухопловног оружја класе ваздух-ваздух кратког домета. Конструисана је 70-их година прошлог века у бившем СССР-у. Њен произвођач је Тбилиски ваздухопловно-ракетни завод.По свом облику спада у тип ракете које су дизајнирана у тзв. “патка” шеми. Добро избалансирана аеродинамика и крила за стабилизацију лета, обезбедили су ракети велику покретљивост и маневарску способност приликом потере за циљем. Покреће је мотор на чврсто гориво ПРД-259 чији животни век по старту ракете није дужи од 5 секунди. Ово је довољно да ракета погоди циљ на максималној даљини до 10км, колико износи њен ефективни домет. На циљ се наводи помоћу самонавођене бојеве главе која тражи топлотни-инфрацрвени одраз.
Модернизована верзија Р-60М је опремљена нешто отпорнијом бојевом главом “Комар-М” (ОГС-75) која још ефикасније захвата свој циљ. Поред унапређеног сета за навођење Р-60М носи и тежу бојеву главу масе 3,5 килограма. Вероватноћа поготка захваћеног циља са ракетом Р-60М је 90%.
Што се тиче ракете Р-27, она је у то време била једна од најбољих пројектила у својој класи када је у питању борба против ваздушних циљева непријатеља на средњим дистанцама. Ракета Р-27 спада у пројектил класе ваздух-ваздух средњег домета са комбинованим типом навођења. У првом делу путање ракета се на циљ наводи инерцијалним путем, док се на самом њеном завршетку у рад укључује полуактивна радарска глава за самонавођење која захвата свој циљ. Ракета је отпорна на активно противелектронско ометање. Ефективни домет ракете у зависности од своје модификације креће се у распону 71-110км .Ракета на својој путањи достиже брзину од 4,5 маха а парчадно-разорна бојева глава тежине 40кг је сасвим довољна да обори готово сваки ваздушни циљ. Треба напоменти да постоје варијанте ове ракете које су опремљене и са инфрацрвеним пасивним главама за самонавођење домета до 90км. Њихова ознака је Р-27Т.
Захваљујући њеном дизајну који је осмишљен испред свог времена, она је и данас веома актуелна.Модернизовани модели ове ракете су добили обновљени систем управљања и навођења. Савремена електроника омогућава бржи и квалитетнији захват циља, што пилоту обезбеђује да се више посвети управљању авионом. Ракета се на циљ наводи помоћу радарске главе за самонавођење, у аутоматском режиму рада. Поред овог режима рада, присутна је и могућност полуаутоматског навођења на циљ, приликом чега се у целу операцију гађања укључује и пилот. Поред овога за саму ракету је развијен нови тип горива, што ће јој дати повећан енергетски потенцијал. Модернизована ракета Р-27 ће моћи да обара крстареће ракете, као и ловце пете генерације.
Дакле, услед својих конструкционих предности ракета Р-27 значајно правазилази америчку ракету AIM-7М „Sparrow“, док је по својим летно-техничким карактеристикама упоредива са новим моделима америчких ракета ваздух-ваздух AIM-120C.
Квалитет нападно-навигационих комплекса који је био интегрисан у ловце МиГ-29 је имао способност борбе са непријатељским летелицама које су се налазиле на великој даљини – „иза хоризонта“. Овај авион је коначно и направљен да би се успешно могао супротставити тадашњим америчким летелицама четврте генерације, пре свега лаким и средњим тактичким ловцима F-16 и F-18. Међутим, команда америчког ратног ваздухопловства је избегавала да употребљава ове авионе када су у питању окршаји са 29-кама. За ту сврху су користили провереније F-15.
Ловачки пар вишенаменских борбених авиона F-15 је добио обавештење од летелица за рано откривање и навођење E-3, да се у близини налазе два ирачка ловца МиГ-29А. Након добијања тачних координата америчке F-15 су кренуле у потеру. Међутим, ирачки МиГ-ови су уочили противника и прихватили ваздушну борбу. Две паре ловаца су кренули у сусрет једне ка другима. У то време 29-ке су поседовали боље ракете и већу маневарбилност, док су америчке летелице имале предност када је у питању квалитет нападно-навигационог система, већу носивост убојних средстава, као и подршку специјалне авијације за рано откривање и навођење („летећи радари“).
Амерички ловачки авиони су први лансирали ракете AIM-7М „Sparrow“ које су погодиле једног МиГ-а. Други МиГ-29А је успео да „ухвати“ једну F-15 присиљавајући америчког пилота да крене у оштро понирање уз масовно лансирање ИЦ-мамаца у циљу збуњивања совјетских ракета, које су опремљене инфрацрвеним самонавођеним бојевим главама. Ирачки пилот није успео да уништи свог противника услед масивне примене ракета са Иц-мамцима али и проблема са радаром на коме је дошло до изненадног квара. Након тога је енергично изашао из ваздушног боја, симулирајући „бекство“. Међутим то је била само тактичка варка. Он је направио полукруг и поново се сусрео са својим старим знанцем који је кренуо ка авио-танкеру KC-135 ради ваздушне допуне горивом.
Пошто је дошло до квара на радару, амерички F-15 није могао да идентфикује МиГ-29 као непријатељски авион. Ускоро је почела сурова борба са блиског одстојања. Обе летелице су том приликом изводиле маневре на граничним вредностима, не би ли некако успоставали контролу над противником. За то време су се спустили на веома малу висину. Ирачки пилот није успео да исконтролише своју летелицу, која је услед извођења веома тешког маневра пала на земљу. Ипак, ирачки пилот се том приликом спасао катапултирањем.
19.јануара је дошло до сукоба у коме су учествовали и авиони британског ратног ваздухоплвоства. Наиме, ловац-бомбардер са променљивом геометријом крила Tornado је оборен од стране ирачког ловца МиГ-29 који је том приликом лансирао ракету кратког домета класе ваздух-ваздух Р-60МК.
Tornado је спадао у борбене летелице четврте генерације и у то време је представљао веома квалитетну борбену машину у својој класи. Примена ракета Р-60 је том приликом указала да је британски ловац највероватније оборен у блиској ваздушној борби (dogfight) где је он био знатно слабији у односу на 29-ке које су по летно-техничким параметрима када је у питању блиска ваздушна борба биле ипак далеко боље од авиона типа Tornado.
30. јануара два ловца-пресретача ирачког ратног ваздухопловства МиГ-25ПД су организовали заседу за америчке вишенаменске ловачке авионе F-15. Тачна локација на којој су очекивани амерички авиони је добијена од стране ирачке обавештајне службе. У међувремену, ирачки ловци су били дислоцирани на више војних аеродрома одакле су могли да нападну америчке борбене летелице из различитих праваца.
Амерички авиони су улетели у заседу. По њима је дејствовано ракетама Р-40. Једна ракета је успела да погоди један F-15, међутим према инфоромацијама које су дошле из извора америчког ратног ваздухопловства, он се упркос оштећењима вратио у војну базу. Званични подаци који су везани за ирачке изворе потврђују да су остаци погођеног F-15 касније пронађени на земљи.
———————————————————————————————————————
¹ МиГ-29 (НАТО класификација Fulcrum) је совјетски/руски ловачки авион четврте генерације. Његова основна намена су ловачко-пресретачка дејства у циљу успоставе ефективне контроле над ваздушним простором. Оспособљен је за борбу против широког спектра ваздушних циљева, где је захваљујући својим изузетним маневарским способностима веома опасан у блиској ваздушној борби, у свим метео условима – дан/ноћ.За ловачко-пресретачка дејства користи ракете кратког и средњег домета. Такође, модерније варијанте овог авиона су оспособљене и за класичне бомбардерске задатке, где користе високопрецизне ракете и бомбе велике разорне снаге.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
