Бал под маскама који је одржан у Зимском дворцу 1903. године био је један од најраскошнијих и најнеобичнијих балова у историји. На њему се окупила сва политичка елита руске империје тог доба. Сви гости били су одевени у свечане одоре из XVII века. Костими су били грандиозни, начињени од најскупљих тканина и украшени породичним драгуљима, а захваљујући томе што је царица Александра Фјодоровна пожелела да овај догађај овековечи за потомке, у архивама је остало сачувано на стотине фотогравира.
А 1913. године, поводом обележавања 300 година династије Романов, у Петербургу су штампани шпилови карата под називом „Руски стил“, на којима су приказани учесници тог бала. После револуције Императорска фабрика карата је затворена, али је у совјетско доба штампање оваквих шпилова обновљено, јер је то била једна од најпопуларнијих забава. Ко су били прототипи ликова у руском шпилу?
Унук Александра II, Андреј Владимирович (1879-1956), изабрао је за бал свечану одору соколара: у XVI-XVII веку то су били људи задужени за организацију лова са соколовима при царском двору. После револуције је заједно са мајком Маријом Павловном (једном од ретких Романових која је успела са собом из земље да изнесе своје драгоцености) емигрирао у Француску, где је живео до смрти. Званично се сматра за последњег великог кнеза династије Романов.
Сестра последњег цара Николаја II Ксенија Александровна (1875-1960) на балу се појавила одевена као руска бољарка. Њена лепеза и кокошник (руска женска капа) били су израђени у јувелирници Фабержеа, а хаљина је била сашивена по узору на одору лика царице Марије у представи „Цар Борис“ из 1890. године.
Заједно са мајком, удовицом Маријом Фјодоровном, она је 1919. године емигрирала најпре у Данску, а затим у Велику Британију (сестра Марије Фјодоровне била је краљица Александра од Данске, мајка краља Џорџа V).
После револуције Николај II се одрекао престола у корист свог млађег брата Михаила (1878-1918), и током једног дана он је правно био владар Руске Империје, али се практично одмах одрекао власти. Ускоро је ухапшен. Своје последње дане Михаил Александрович је провео у прогонству у Перму, где су га убили локални чекисти. На фотографији из 1903. године велики кнез позира у ловачкој одећи царевића.
Рођена сестра последње царице, коју су у породичном кругу звали Ела (1864-1918), била је удата за московског генерал-губернатора Сергеја Александровича Романовог. На овој фотографији носи одежду кнегиње у хаљини извезеној златом и украшеној црним крзном са кокошником окићеним драгуљима.
Две године после тог бала њен муж је погинуо у експлозији бомбе револуционара, а велика кнегиња је разделила своје драгоцености и замонашила се у манастиру који је основала. 1918. године жива је бачена у рударско окно у рејону уралског града Алапајевска заједно са другим кнежевима царске крви. 90-их година је проглашена за светитељку, а њена статуа је постављена на фасади Вестминстерске опатије у Лондону.
За грандиозни бал Николај II (1868-1918) је изабрао костим цара Алексеја Михајловича (1629-1676), другог владара на престолу из династије Романов. Занимљиво је да су дугмад и детаљи са његовог костима били начињени још у XVII веку, а да је жезло које цар држи у рукама некада припадало самом Алексеју Михајловичу. Ово жезло, украшено дијамантима, смарагдима, бисерима и турмалинима, данас се чува у Дијамантском фонду Кремља. Последњи цар Русије живот је завршио у подруму куће у Јекатеринбургу заједно са својом породицом.
Осим Романових на картама су били приказани и неки људи из њиховог најближег окружења. Зинаида Николајевна (1861-1939) представљала је изузетно богату породицу Јусупових. Њен син Феликс, који се оженио ћерком Ксеније Александровне Ирином, био је један од убица Григорија Распућина. Приликом бекства из Русије 1919. године кнегиња је успела из земље да изнесе извесну уштеђевину, што је породици омогућило удобан живот у Паризу.
Генерал-лајтнант Михаил Грабе (1868-1942) на бал је дошао као „жиљец“ (нека врста припадника царске гарде из XVII века). Цару је заиста остао веран и после револуције. У емиграцији у Паризу активно је учествовао у Руском царском савезу, Савезу чувара сећања на Николаја II и сличним организацијама.
О Николају Гартунгу се не зна много, осим да је на овом балу био одевен као бољар и постао прототип за краља каро.
Дворска дама мајке Николаја II Марије Фјодоровне и његове супруге Александре Фјодоровне на балу се појавила у костиму бољарске кћери. Према другим верзијама, лик даме каро је био комбинација неколико учесница бала. Осим поменуте грофице, биле су то кнегиње Вера Кудашева и Софија Дурново, које су на балу такође носиле одежде бољарских кћери.
Ово је још један лик који је уметник створио као комбинацију неколико особа, инспирисан тројицом учесника бала. Николај Волков (1870-1954) у костиму бољара тих година је служио као ађутант великог кнеза Алексеја Александровича (сина Александра II), а за време Првог светског рата био је аташе војне морнарице у Великој Британији. Револуцију је дочекао у иностранству и више се није вратио у земљу.
Други прототип за лик жандара срце био је потпоручник царске гарде Преображенског пука Николај Штер у одећи војног лица.
Трећи је био коњички заставник царске гарде Коњичког пука Алексеј Тизељ у одећи соколара.
Александар Безак (1864-1942) који је на бал дошао у бољарској одежди био је ађутант великог кнеза Николаја Михајловича, стрица Николаја II. Војну службу је завршио још пре Првог светског рата, а после револуције је живео у Француској и путовао по свету.
Ово је једина карта у шпилу на којој није приказан учесник бала из 1903. године. Лик краља пик инспирисан је сликом Александра Литовченка „Иван Грозни показује благо енглеском изасланику Харсију“.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
