Како су Словаци ратовали најпре против СССР-а, а затим на страни СССР-а

Словачки војници и официри који су прешли на страну партизана. Слева на десно у првом реду: Степан Штраух и Јозеф Поклемба. Други ред: потпоручник Лисан Царих, поручник Катин Мишел, капетан Јан Налепка, комесар одреда Л.К. Фјодоров. Трећи ред: Мартин Коросља, Јурај Пухки, Емил Горал и Михел Кухта

Словачки војници и официри који су прешли на страну партизана. Слева на десно у првом реду: Степан Штраух и Јозеф Поклемба. Други ред: потпоручник Лисан Царих, поручник Катин Мишел, капетан Јан Налепка, комесар одреда Л.К. Фјодоров. Трећи ред: Мартин Коросља, Јурај Пухки, Емил Горал и Михел Кухта

Фото из архива Централног музеја Совјетске армије/Sputnik
Словаци су били први савезници Немаца у Другом светском рату, али су зато били најнепоузданији.

Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

У пролеће 1939. године нацистичка Немачка је коначно дотукла ослабљену Чехословачку коју су западне силе већ одбациле. Док су Бохемију и Моравију немачке трупе заузеле практично без зрна барута, у другом делу земље је уз садејство Берлина проглашена „независна“ Словачка република.

Немачке трупе марширају на територију Чехословачке.

Тако су Словаци добили прву сопствену државу, али се многи од њих нису радовали што им је отаџбина претворена у тоталитарну државу и сателит Трећег Рајха. У подељеном словачком друштву једни су помагали у стварању Хитлерове „нове Европе“, а други су се придруживали покрету отпора.

Када су Немци 1941. године напали СССР десетине хиљада Словака су отишле на Источни фронт – једни да се боре на страни Немачке, а други на страни СССР-а.

Заједно са Хитлером

Други светски рат, посета премијера Словачке Туке Берлину (у средини је Рибентроп).

Словачка република је била прва савезница Немачке у Другом светском рату. У септембру 1939. године њена армија „Бернолак“, која је бројала 50.000 војника, учествовала је у нападу на Пољску, намеравајући да припоји територије које је Чехословачка изгубила током претходних година.

У јуну 1941. године влада председника Јозефа Тисоа и премијера Војтеха Туке покренула је иницијативу да се поново бори раме уз раме са нацистима. „У пуној солидарности са Великом немачком империјом, словачки народ заузима своје место у одбрани европске културе. Делови наше армије су прешли границе како би се придружили немачким трупама које тамо ратују“, изјавио је на радију 22. јуна министар унутрашњих послова Александар Мах.

Словачки свештеник и политичар Јозеф Тисо (1887-1947) поздравља нацисте у независној Словачкој, 1939.

Словачке јединице су већ од првих дана рата учествовале у борбеним дејствима на територији СССР-а у саставу 17. немачке армије. Уједно је у земљи извршена свеобухватна мобилизација, тако да је убрзо затим словачка армијска група на Источном фронту бројала преко 40.000 људи.

Међутим, врло брзо се испоставило да се бројношћу не може надокнадити недостатак квалитета. Словачки војници и официри су били слабо обучени, а њихове јединице нису биле довољно мобилне тако да нису могле ефикасно учествовати у муњевитом немачком блицкригу.

На нацистичкој пропагандној слици су приказани чланови немачког Вермахта на Карпатима, Источни фронт. Фотографија је направљена у октобру 1944.

Стога су Немци у јесен 1941. године једноставно послали кући велики број Словака. На територији Совјетског Савеза их је остало свега око 15.000 и они су били подељени у неколико јединица. Једној од њих, Другој дивизији за обезбеђење, поверено је антипартизанско деловање и обезбеђење важних позадинских објеката и пруга на окупираној територији Украјине.

Од новембра 1942. до октобра 1943. године на совјетско-немачком фронту дејствовала је 13. словачка ловачка ескадрила. На окупираном Криму је неколико месеци била базирана 41. ескадрила бомбардера.

Немачка и словачка пешадија улази у руски град Ростов на Дону.

Најубојитија словачка јединица била је Прва пешадијска дивизија („Брза“) која се подчињавала команди Групе армија „Југ“. Она је учествовала у борбама за Кијев и посебно се добро показала у другом заузимању Ростова на Дону у јулу 1942. године, па је чак успела да дође и до подножја Северног Кавказа, одакле је убрзо затим почела да се повлачи заједно са немачким савезницима.

Непоуздани савезник

Словачки устанак 1944; Словачки заробљеници.

Још на самом почетку рата Војтех Тука је у телеграму саопштио министру спољних послова Трећег Рајха Јоахиму фон Рибентропу да је „словачки народ одлучио да активно и свим силама стане на страну великог немачког народа“. У стварности, међутим, ситуација није била тако ружичаста како је желео премијер. 

Војтех Тука, огорчени словачки вођа који је пружао подршку нацистима.

Словаци су интензивно прелазили на страну совјетских партизана или су се без борбе предавали Црвеној армији, чак и у првим годинама рата, када се чинило да СССР не може избећи потпуни слом. На пример, начелних штаба 101. словачког пука Друге дивизије за обезбеђење Јан Налепка је успоставио контакте са партизанима још почетком 1942. године, а 15. маја 1943. он је пребегао на њихову страну заједно са групом војника и официра, и борио се против Немаца све док није погинуо 6. новембра исте године. После рата му је посмртно додељено звање Хероја Совјетског Савеза.

„Ако нас је неко тада спасавао и био врло добар према нама, то су били Словаци...“, испричала је касније Лидија Гиренко (Шишкина), која је живела у окупираном Коростишеву у Украјини: „Био је међу њима један леп војник који је служио у коњици, Данијел Гонта, чак сам му име запамтила. Он је тајно јављао партизанима на коју страну Немци планирају да крену... Помагао је. Немци су то некако прокљувили па су хтели да га стрељају али је словачко руковдство рекло: ’ми ћемо му судити у Словачкој’, и послали су га у Словачку. Наравно, нико му тамо није судио. Можда су га само привремено затворили реда ради“. Словачки војници генерално нису испољавали окрутност према локалном совјетском становништву, али је било случајева када су њихови војници учествовали у ратним злочинима.

Чешки војници у руској униформи подижу нови гранични прелаз на превоју Дукља, у недавно ослобођеном делу своје земље, 13. децембар 1944.

Словенски савезници су правили Немцима велике главобоље. Хитлеровци су међу њима стално морали да откривају најнепоузданије јединице, да их разоружавају и шаљу у позадину. У августу 1944. године разоружали су читаву Источнословачку армију са 38.000 војника, створену ради одбране земље од „бољшевичких хорди“. У условима Словачког националног устанка, који се тада распламсао, многе јединице те армије не само да га нису угушиле него су почеле и да прелазе на страну партизана. На крају су се са устаницима обрачунале немачке трупе, а све остале словачке оружане снаге Берлин је узео под строгу контролу.

Заједно са Црвеном армијом

Велики отаџбински рат 1941-1945. Прашка офанзива (6-11. маја 1945). Антонин Сохор, командир чете Првог пешадијског батаљона Прве засебне чехословачке пешадијске бригаде у склопу 51. стрељачког корупса 38. армије Првог Украјинског фронта.

Десетине хиљада Чеха и Словака бориле су се у Другом светском рату на страни савезничких армија за повратак своје државе на политичку карту Европе. Управо су они формирали прве стране јединице које су ступиле у борбу против нациста раме уз раме са Црвеном армијом на совјетској територији.

После напада нацистичке Немачке на СССР заједно са Словачком која им се придружила, совјетска власт је одбила да призна марионетску државу Јозефа Тисоа и успоставила је војнополитичку сарадњу са чехословачком владом у прогонству, на чијем челу је био Едвард Бенеш.

Батерија чехословачког корпуса на превоју Дукља./Фотографија из фонда Централног музеја совјетске армије.

Према узајамном договору постигнутом почетком 1942. године у граду Бузулук на граници са Казашком ССР од Чеха и Словака који су се нашли на совјетској територији (то су углавном они који су побегли у Пољску од нациста) формиран је Први чехословачки засебни пешадијски батаљон.

Први командант батаљона Лудвик Свобода написао је у својим мемоарима: „Добровољци који су пристизали у Бузулук из разних крајева непрегледне совјетске земље нису ступали у војну јединицу да би нешто демонстрирали него да би ратовали и помогли своме народу да спере срамоту Минхена и што пре се обрачуна са окупаторима, колаборационистима и издајницима“.

Велики Отаџбински рат 1941-1945. Војници Првог чехословачког армијског корупса./Из архива Централног музеја оружаних снага СССР.

Почев од својих првих борби у марту 1943. године Чеси и Словаци су показали велику борбеност и врло добру обуку. Убрзо је на бази батаљона формирана бригада, а у априлу 1944. године и Први чехословачки армијски корпус који је бројао око 16.000 људи.

У септембру и октобру 1944. године корпус је заједно са другим јединицама Црвене армије покушао да се пробије преко Карпата и притекне у помоћ Словачком националном устанку, али му то није пошло за руком. На подручја која су контролисали устаници убачена је само Друга чехословачка десантно-падобранска бригада. Али и она је била принуђена да се уз велике губитке повуче са тог подручја када су Немци угушили устанак.

Друга словачка партизанска бригада, Дан победе.

Словаци и Чеси који су се борили на страни СССР-а дочекали су крај рата у Прагу. Наиме, 10. маја 1945. године у ослобођени град је ушао истурени одред Прве чехословачке тенковске бригаде, а недељу дана касније улицама главног града нове Чехословачке у свечаној паради је прошао цео корпус.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“