Како су бољшевици допринели настанку савремене Турске?

Archive photo; Russia beyond
Совјетска Русија и Ататуркова Турска нису биле идеолошки савезници, али привремено их је повезала борба против заједничког непријатеља.

Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Први светски рат се за Османску империју завршио катастрофом. Земља је изгубила већи део својих пространих територија, њена војска је разоружана, а Истамбул су заузели савезници.

С обзиром да је влада султана Мехмеда VI била спремна да пристане на све уступке Британцима и Французима, фактички постајући њихова марионета, империја је добила алтернативни центар моћи. Националноослободилачки покрет на челу са Мустафом Кемалом (који је касније постао Ататурк, „отац Турака“) повео је борбу против надмоћи западних земаља, а за спасење земље од дефинитивног краха. 23. априла 1920. године кемалисти су у Анкари основали свој сопствени парламент, Велику националну скупштину Турске.

Ататурк на смотри турских трупа 18. јуна 1922.

Ататурку, кога нико није признавао и који је са свих страна био окружен непријатељима, био је неопходан савезник. Неочекивано га је нашао у другом „отпаднику“ из међународне заједнице, совјетској Русији.

Привремени савезници

26. априла 1920. године Мустафа Кемал се званично обратио Владимиру Лењину са предлогом о узајамном признању и молбом за војну помоћ. Бољшевици су пристали.

Портрет турског политичара, првог председника Турске Републике Мустафе Кемала Ататурка са личним натписом „Другу Аралову“. Из личног албума Семјона Ивановича Аралова. Репродукција.

У совјетској Русији, која се такође налазила у међународној изолацији, и даље је трајао грађански рат уз интервенцију страних сила. Ослањајући се на јачање покрета турских националиста, бољшевици су стекли још једног савезника у борби против Антанте, а такође обезбедили безбедност својих јужних граница.

Практично одмах после успостављања првих контаката између Москве и Анкаре почела је реализација војне помоћи. У периоду од 1920. до 1922. године совјетска Русија је Ататурку послала суму од 80 милиона лира (што је било двоструко више од трошкова Министарства одбране Анкаре), испоручила му 39 хиљада пушака, 327 митраљеза, 147 хиљада граната, опрему и сировине за производњу муниције, а такође му предала две торпиљарке: „Живи“ и „Језиви“. Под руководством совјетских стручњака у Турској су саграђене две фабрике барута. Совјетском представнику у Турској Семјону Аралову Лењин је говорио: „Ми можемо материјално помоћи Турској, иако смо и сами сиромашни.“ 

Разарач „Језиви“ („Жуткий“), 1915.

Осим тога, бољшевици су Ататурковим снагама интензивно испоручивали житарице. Притом је и сама Русија у то време била захваћена масовном глађу, која је однела животе пет милиона људи. Лењин је Семјону Аралову, опуномоћеном совјетском представнику у Турској, крајем 1921. године рекао: „Турској можемо материјално да помогнемо, мада смо и сами сиромашни.“ 

Дела Мустафе Кемала Ататурка, оснивача Турске Републике, преведена на руски језик, и чланци совјетских научника посвећени његовој делатности издати у Совјетском Савезу поводом 25. годишњице Ататуркове смрти.

16. марта 1921. године Лењинова влада и представници Велике националне скупштине у Москви су склопили „Споразум о пријатељству и братству“, којим су решени територијални спорови између Турака и бољшевика. Тада утврђена североисточна граница Турске важећа је и данас.

Грчка пешадија јуриша на реци Ермос у Грчко-турском рату (1919-1922).

Руска војна помоћ одиграла је кључну улогу у томе што су Ататуркове снаге успеле да поразе своја два главна непријатеља: Демократску Републику Јерменију на истоку и грчку армију која је уз одобрење западних сила освојила западни део Мале Азије.

У планирању победоносних офанзивних операција против Грка учествовала је група совјетских војних стручњака под руководством Михаила Фрунзеа, једног од најугледнијих војсковођа Црвене армије. Аралов, који је такође имао богато ратно искуство, са официрима Атататурковог штаба је делио искуства партизанског ратовања. Осим тога, једно време је као саветник код Кемала био будући маршал Совјетског Савеза Климент Ворошилов.

Посета совјетске делегације Турској (1933). На челу делегације је народни комесар за питања армије и морнарице Климент Ворошилов (у средини) током сусрета са Мустафом Кемалом Ататурком на паради поводом 10-годишњице Турске Републике (29. октобра 1923).

За победама на бојном пољу уследили су успеси на политичкој сцени, који су 1923. године довели до проглашења Републике Турске са Мустафом Кемалом-пашом као њеним првим председником.

Од пријатељства до заваде

Москва и Анкара су знале да је сарадња између турских националиста и руских комуниста привремена појава. Кемал је добро разумео разлику између тога шта значи „бити бољшевик“ и „бити савезник бољшевика“. Након што су постигли постављене циљеве, ни прагматични совјетски политичари нису рачунали на совјетизацију Турске.

Војни саветници Радничко-сељачке Црвене армије и Мустафа Кемал Ататурк.

„Они који сматрају да пријатељство између Русије и Турске обавезно значи прихватање бољшевичког система, имају слабу представу о политичким пословима...“ – записао је 25. априла 1921. године главни уредник листа Hakimiyet-i Milliye Махмут Сојдан: „Истина је да од наших руских пријатеља ниједном нисмо чули овакве речи: 'Кад смо већ пријатељи, када смо практично повезали нашу политичку судбину, значи да ви треба да прихватите наш систем управљања'“. (Расим Дирсехан Орс: Руси, Ататурк и рођење Републике Турске. У огледалу совјетске штампе 20-их година. Москва, 2012).

Веома брзо Турска је из пријатељског табора прешла у табор потенцијалних непријатеља Москве. 1923. године у земљи је забрањена Комунистичка партија, а у време немачке инвазије на СССР Турци су на совјетским границама концентрисали велике снаге, спремне да уђу на совјетски Кавказ, ако за Црвену армију ствари крену по злу.

Потписивање турско-немачког споразума о пријатељству, 18. јун 1941.

Па ипак, Мустафа Кемал Ататурк никада није заборавио помоћ коју му је у најтежем тренутку пружила совјетска Русија. На споменику „Република“, који је 1928. године подигнут у Истамбулу, поред скулптуре „Оца Турака“ стоје статуе Климента Ворошилова и Семјона Аралова.

Десно од Ататуркове скулптуре стоје Климент Ворошилов и Семјон Аралов.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“