Почетком 1943.године партизански покрет који је организован на окупираној територији СССР (данашња Белорусија) био је на ивици уништења. Наиме, у садејству борбених група које су биле састављене од јединица Vaffen SS-а и локалних колаборационистичких снага, партизанске снаге су махом разбијене, и принуђене да се повуку у дубоке шуме и непроходне мочваре. Партизанима је била преко потребна храна и медикаменти. Хронично је завладала несташица наоружања и посебно муниције. Централни штаб партизанског покрета је одлучио да се под хитно организује „ваздушни мост“.
- Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!
Ових дана (тачније 6.марта) навршило се тачно 78 година од почетка специфичне спасилачке операције у циљу ваздушног снабдевања партизанских одреда који су дејствовали у дубини окупиране територије (у захвату Калињинског фронта). Ову операцију је реализовала 3-ћа ваздухопловна армија под командом генерал-мајора Михаила Громова. За ову сврху је специјално образован посебан ваздухопловни пук (2-ги самостални авиоједриличарски пук) са штабом у граду Киржач (Владимирска област), опремљен једрилицама „Грибовски-29“ (Г-11), које су биле главни носилац успоставе логистичког ваздушног моста са партизанским јединицама на тлу данашње Белорусије.
Wikipedia
Као што смо рекли, у овој операцији се посебно ефикасно показала једрилица ознаке Г-11 коју је конструисао совјетски авиоконструктор Владислав Грибовски. Ова једрилица је могла да транспортује до 11 падобранаца или 2,400 килограма разног терета. Међутим у посебним условима у десантном одсеку се могло разместити и до 16 војника. Сама једрилица је направљена комбинацијом шперплоче и тканине, са минималном применом метала. Захваљујући квалитетно избалансираном дизајну са главним крилом распона 18 метара, једрилица је у фази ваздушног „шлепа“ (када је помоћу специјалне сајле вуче авион) могла безбедно да лети брзином до 220 км/ч, док је у фази спуштања (планирајућа путања) могла да достигне брзину до 146 км/ч. Једрилица је могла да полети са шасије точкаша, док је приликом приземљења остваривала контакт са тлом захваљујући веома чврстом и глатком трупу летелице са доње стране, који је имао сличан ефекат које иначе производе скије.
Операција ваздушног снабдевања белоруских партизана се изводила у ноћни условима са аеродрома Стараја Таропа. Зона слетања се налазила у Витебској области, тачније пошумљени предели који се се налазили у ширем рејону села Сељавшчина и Бигомљ.
На полетно-слетној стази, авиони и једрилице су били поређани као за војну параду. Дебеле челичне сајле дужине од 95-110 метара су осигуравале чврсту конекцију између авиона и једрилица. Он су биле „забрављене“ на специјалне везне карике које су се налазиле на репном делу авиона, и на носном делу једрилице.
У условима ограничене оптичке видљивости немачка ловачка авијација није била у стању да се ефикасно супротстави овим летелицама. Да би максимално отежали реализацију совјетске операције они су на земљи вршили паљење великог броја буктиња (мамци) на које су се требале „упецати“ совјетске једрилице. Немачке јединице су око ових буктиња организовале заседе, које су имале задатак да униште непријатељске десатне јединице, пошто би он слетеле на земљу. Што се тиче партизана, они су после сваког успешног слетања једне овакве једрилице брзо организовали њен истовар, да би се потом иста полила бензином и запалила.
Друга, можда још већа опасност по једриличаре су представљала ноћна слетања на непознат, уз то и пошумљен терен, који је у то време био потпуно необележен. У једрилицама се налазила минимална количина опреме (практично само палица за управљање). У комбинацији са њеним малим габаритима и генералном крхкости летног змаја, свако слетање једрилице је имало потенцијал за авио-катастрофу. У једној од мисија у склопу операције 3-ће ваздухопловне армије је погинуо и пробни-пилот специјализован за управљање једрилицама, мајор Димитри Кошиц. У предрадним годинама он је био веома популаран као званични спикер свих ваздухопловних парада које су се одржавала ба Тушинском аеродрому у главном граду Москви.
Vikipedia
Међутим без обзира на губитке изузетно драгоцених људи „ваздушни мост“ који је 3-ћа ваздухопловна армија успоставила са партизанским одредима у зони Витебск, је чврсто функционисао. За 12 узастопних ноћи укупно је извршено 96 прелета са једрилицама Г-11. На слободну територију је пребачено 150 совјетских специјалиста за минирање и диверзантске акције, 106 официра за обуку, три тоне медикамената и четири тоне минско-експлозивних средстава, 12 хиљада ручних пешадијских граната, 100 противтенковских оруђа, 95 минобацача, 1,900 аутомата, 700 пушака и 95 хиљада метака.Поред људства, опреме и наоружања, белоруски партизани су добили и пет штампарских машина за рад у теренским условима, као и 16 станица за радио-везу.
За време извођења ове спасилачке операције јединице 3-ће ваздухопловне армије неповратно су изгубиле 65 једрилица Г-11, али су се зато сви њени чланови посаде успешно пробили до слободне територије, и остварили везу са партизанским јединицама. Са партизанске територије је у обрнутом смеру пребачено 19 партизана, 800 килограма вредног терета (углавном заплењена немачка писана и фото-документација) и око два милиона рубљи, које је локално становништво прикупило за изградњу ових летелица.
У августу 1944.године, Владимир Грабовски, главни конструктор једрилица Г-11 које су биле основа за успостављање „ваздушног моста“ са партизанским јединицама које су деловале на простору данашње Белорусије, одликован је високом медаљом која је носила име заслужни Партизан одбрамбено-отаџбинског рата.