Шта је све чинио СССР како би се домогао америчких борбених авиона

Хладни рат између САД и Совјетског Савеза био је златно доба војне авијације. Током бројних локалних конфликaта широм света ловци и бомбардери које су зараћеним странама испоручивале две суперсиле нису били безначајан фактор.

Од тога чији ће авиони бити бржи, маневарски способнији и издржљивији често је зависио не само исход ваздушних окршаја, него и крајњи резултат чак и потпуно локалних сукоба. У тим условима од виталне важности било је набавити непријатељску технику и упознати је до најситнијих детаља.

Лов на Сејбра

Млазни ловци МиГ-15 и F-86 Сејбр били су готово равноправни такмаци на небу изнад Кореје током рата који је букнуо почетком 50-их година. Обе стране су покушавале да набаве непријатељски авион, али у томе је успео само СССР.

У априлу 1951. године у Северну Кореју је стигла специјална група пилота ловаца на челу са потпуковником Дзјубенком. Задатак групе је био да приморају F-86 да слети на севернокорејски аеродром.

Иако група није успела у свом науму, Сејбр је ипак убрзо доспео у совјетске руке. Током једног окршаја 6. октобра исте године совјетски пилот потпуковник Јевгениј Пепељајев је тако прецизно погодио амерички авион да се он готово неоштећен спустио на севернокорејску обалу. Пилота је успела да покупи спасилачка служба америчког Ратног ваздухопловства, док је ловац заробљен и послат у Москву.

У СССР-у су одлучили да копирају „убицу мигова“, како је F-86 прозвала западна штампа. За креирање „совјетског Сејбра“ конструктор Владимир Кондратјев је од Стаљина добио рок од годину дана. Он у том подухвату није успео, а после смрти вође од пројекта се одустало. На крају је одлучено да совјетска ваздухопловна индустрија преузме поједине системе, компоненте и материјале трофејног ловца.

Што се тиче Американаца, како би се домогли руског ловца МиГ-15 они су 1. новембра 1950. године иницирали операцију Moolah (Лова). Севернокорејским пилотима који би у исправним авионима пребегли у Јужну Кореју обећана је богата награда. Па ипак, операција није успела. Тек 21. септембра 1953. године, када је рат већ окончан, пилот Но Гим Сок слетео је у авиону Миг-15 у јужнокорејску ваздухопловну базу Кимпо у близини Сеула.

Лов на „Афричког мравоједа“

17. марта 1968. године у Вијетнам је стигло шест најновијих америчких ловаца-бомбардера F-111 „Афрички мравојед“. Због способности да се појављује неочекивано и скоро нечујно, да муњевито изводи напад и нестаје без трага северни Вијетнамци су га прозвали „шапат смрти“.

Совјетске обавештајне службе су се са „Афричким мравоједом“ упознале још на пролеће 1967. године на Међународном аеро-космичком салону у Буржеу. Иако је америчка војна полиција брижљиво чувала авион, совјетски агенти су га више пута фотографисали из различитих углова. Преостало је оно најтеже: да се упозна његова унутрашњост.

У акцији се „шапат смрти“ није показао толико страшан као у причи. Већ неколико недеља након што је авион стигао у Вијетнам ПВО снаге Вијетнамске народне армије обориле су два „Мравоједа“, а још један је заробљен и послат у СССР.

Постоји неколико верзија приче о томе како су Совјети набавили „Мравоједа“. Према једној од њих, F-111 који је ноћу летео на малој висини је „пригушен“, односно помоћу радио-сметњи прекинута је његова веза са базом. Совјетски пилот у ловцу је притом потиснуо авион према земљи и приморао га да слети на северновијетнамски аеродром.

Међутим, неки сматрају да совјетски стручњаци у то доба нису поседовали техничке могућности да блокирају радио-везу авиона са базом. Према тој верзији, ради се просто о подмићивању пилота који су сами искључили везу.

Вијетнамски рат је, иначе, био богат извор трофеја за Совјетски Савез. Осим F-111, Москва је заробила и авионе F-4, A-37 и F-5E, хеликоптер СН-47А Chinook, ракету AIM-7 Sparrow и још неколико стотина модела америчког наоружања и војне технике.