Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!
Тридесетог јула 1937. године била је потписана Оперативна наредба НКВД бр. 00447 о „Операцији репресије бивших кулака, злочинаца и других антисовјетских елемената“. Тако је започео такозвани Велики терор. У катагорији других антисовјетских елемената могао се наћи свако. Довољна је била само нечија дојава па да будете осумњичени за шпијунажу или чак спремање завере против Стаљина.
За годину и по дана ухапшено је преко милион људи, око 700 хиљада убијено, а остали су протерани у ГУЛАГ. Хиљаде затвореника и убијених имали су блиске везе са спортом.
Василије Русо био је сликар и вајар, али управо захваљујући њему СССР је постао шаховска велесила у којој је стасало толико шампиона.
Млади Василије Русо 1900. године дошао је из провинцијске Одесе у престонички Петербург да студира на Академији уметности. Игром случаја доспео је у ресторан Доминик у коме се играо шах. И сам је научио да игра и прво између осталог био опчињен игром даме, том лукавом, тако варљиво једноставном и тако мистериозно компликованом игром.
После грађанског рата Русо се обрео у Москви и у периоду између 1920 и 1923. године, како је говорио, радио на популаризацији играња шаха и даме у Москви. Председник Високог савета за физичку културу и спорт Константин Мехоношин позвао је 1924. године Русоа да преузме организацију покрета популаризације шаха и даме широм Совјетског Савеза.
Ентузијаста Русо није само основао бројне секције, већ и организовао првенство у шаху и дами, Свесавезну секцију за шах и даму, издавао часопис посвећен овим спортовима, писао приручнике и био истински посвећеник свог посла.
Међутим, у време великог терора Мехоношин је убијен. Он је био један од сарадника Лава Троцког, највећег Стаљиновог непријатеља у партијским обрачунима. Крајем тридесетих година прошлог века Стаљин је одлучио да се ослободи свих троцкиста.
Непосредно после тога из апсурдних разлога бива ухапшен и Русо, Мехоношинов штићеник. Шахиста је осуђен на пет година логора. Услед тешких послова на сечи шуме и врло лоше исхране, која је постала још слабија почетком Другог светског рата, Русоово здравље се нагло погоршало и он је умро 1942. године, непосредно пред одслужење казне.
Николај Ковтун био је рођени таленат. Са 17 година учествовао је на првим такмичењима у атлетици, и без било каквих припрема скакао у вис 1,70 метара и преко шест метара у даљ.
Из провинцијског Ростова на Дону где је Ковтун студирао и тренирао позван је у Москву. Тренер је био одушевљен његовим даром, а и ривали су га сматрали генијалним спортистом. Сјајно је скакао како у вис, тако и у даљ. После само три тренинга успео је савлада и скок са мотком и одмах остварио одличне резултате.
Николај Ковтун је 1937. године био први совјетски скакач у висину који је остварио резултат од 2,01 метар. Тренер је био сигуран да ће успети да постигне нови рекорд, али је Николај те године ухапшен и то на тренингу.
У његовом стану обављен је претрес, а супрузи „народног непријатеља“ са бебом наређено је да напусти Москву. Тражено јој је и да се одрекне мужа, међутим она то није учинила.
Ковтун је осуђен на десет година и послат на издржавање казне на крајњи север земље, у логоре Нориљск и Воркута, познате по застрашујућим условима за рад на најјачим мразевима, као и лошој храни.
Из каквог разлога је млади скакач могао да буде ухапшен? Просто није имао среће са местом рођења... Ковтун се родио у кинеском граду Харбин на граници са Русијом. Његови родитељи градили су тамо железницу. После револуције Совјети су пругу продали Кинезима, а хиљаде градитеља вратило се кући. Међутим, 1937. године сви они, као и чланови њихових породица, проглашени су шпијунима који су наводно припремали диверзије у корист Јапана.
После десет година логора и глади, Ковтун се вратио породици 1947. године. За супругу „народног непријатеља“ није било посла, а услед рата свуда је владала глад. Међутим, ускоро је Ковтуна захватио нови талас репресије, а 1948. године донет државни указ о слању нарочито опасних државних злочинаца на доживотно прогонство у удаљене крајеве земље. На тај начин желело се да се бивши затвореници који су били сведоци страхота Великог терора „склоне“ што даље.
После Стаљинове смрти Ковтун је рехабилитован. Он је прво предавао физичко у школи, а касније радио на Институту за физичку културу као руководилац атлетске дворане. Рехабилитовани су и његови рекорди који су раније били избачени из историје спорта.
Арчил Мдивани се бавио тенисом од најранијег детињства. Двадесетих година прошлог века то је био елитни спорт, а Арчилов отац Буду Мдивани угледни грузијски политичар који је желео је да сину обезбеди све најбоље у животу. Када је постао трговински представник СССР-а у Француској, Арчил га је посећивао и пратио европски тенис који је био напреднији од совјетског. Оно што је тамо видео Арчил је демонстрирао на терену у СССР-у, а на његовим наступима трибине су биле препуне. Преселио се у Лењинград, постао вишеструки шампион и један од најбољих тенисера тридесетих година прошлог века.
Аполитични Арчил страдао је због свог порекла. Његов отац био је бољшевик и високопозиционирани партијски радник који је у више наврата обављао важне функције у иностранству. Међутим, почетком двадесетих година направио је погрешан избор и по питању партијске националне политике подржао Лењина, а не Стаљина. После Лењинове смрти постао опозиција Стаљину и стао на страну Лава Троцког. Крајем двадестих година прошлог века био је ухапшен и одробијао три године, али су се и касније, у време великог терора тога присетили.
Лавернтиј Берија
Public DomainТенисеров отац, мајка и брат ухапшени су 1937. године, доспевши на „спискове за погубљење“ посебно опасних „штеточина“ које је чекало стрељање без суђења и истраге.
Кружила је легенда како је подмукли Стаљинов сарадник Лаврентиј Берија одлучио да се нашали са тенисером и обећао да ће пустити његову породицу из затвора уколико овај победи на турниру. Арчил је последњим атомима снаге успео да победи, међутим на забави после меча схватио је да је то била превара и да његова породица неће бити пуштена. Берији је у љутњи јавно рекао да у његовој породици никако не може бити непријатеља народа. Берија такву дрскост није могао да му опрости.
Арчил је ускоро био ухапшен. Осуђен је на стрељање због везе са вођом контрареволуционарне троцкистичке организације Будом Мдиванијем (дакле рођеним оцем), као и због припреме атентата на Берију.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
