Зашто су се у СССР-у књиге и новине читале у... тоалету?

Quentin Tarantino/A Band Apart, 1994
За то је било доста разлога, од сасвим прозаичних до врло практичних.

На неки начин то је чак било лепо. Уђеш у ве-це, а тамо, на полици или на поду крај ногу, сложена гомила књига, часописа и новина. Понекад и неколико књига усправно послаганих. И безброј часописа. Готово бисте могли помислити да сте ушли у малу библиотеку. Али, не, ипак је то био само тоалет. За совјетске људе била је то алтернативна читаоница. Најзад, СССР је био „земља у којој се највише чита”. Између осталог, зато што на телевизији није било ништа занимљиво. А у биоскопима су ретко приказивани добри филмови.

Место да се осамите  

Свака породица је била претплаћена на неколико часописа. Али како наћи време да се све то прочита? Наравно, на путу до посла. Али у тоалету је много удобније. Тако су се часописи скупљали на једном месту и понекад чували годинама.

Половину књига наши људи су такође читали у тоалету. Због чега? Врло је просто. Ако се узму у обзир совјетски услови живота, јасно је да није увек било могуће склонити се у неки кутак са књигом у руци, јер одмах поред вас играла се млађа сестра, гунђала је баба или је грдио пијани отац. Велике породице често су живеле у једној или две собе.

Где да се склони страсни читалац? Где мирно да урони у штиво Мајна Рида, Жила Верна, па чак и Лава Толстоја?

Где другде него у тоалету!

Било је то једино мирно место у кући. Истина, пола сата касније неко је већ почињао да лупа у врата тражећи да уђе. Али могло се ипак нахватати пола сата мира и тишине.

Скровиште за забрањену литературу

Осим тога, тоалет је био идеално место за читање забрањених садржаја. На пример, тинејџер је ту могао да разгледа  похабани „Плејбој“ који су му на један дан позајмили другари чији родитељи су имали среће да путују у иностранство.

Или је студент ту могао да отвори такозвани „самиздат“, књиге забрањене у СССР-у. На пример, Александра Солжењицина или Владимира Набокова.

Остајао је проблем како неприметно унети ову литературу у ве-це, али и то се лако решавало. Осим тога, у совјетским тоалетима вечито је била гомила свакаквих дрангулија, јер се он често користио као нека врста оставе. А међу свим тим стварима могли сте да сакријете понеку забрањену књигу.

Друга намена

Али, да се вратимо на новине. Ради се о томе да су оне често имале двоструку намену.

Наиме, у Совјетском Савезу тоалетни папир је масовно почео да се користи тек 1969. године. Да, много после Гагариновог лета, када смо први стигли у свемир. Тоалетни папир притом нисмо могли да обезбедимо.

Другу намену новина је лако погодити. Прочиташ, обришеш се: два у један.  

Чак и када је почела масовна производња тоалет папира, он је био дефицитарна роба. Требало га је наћи и уграбити. Људи су зато куповали резерве, товарили су велике количине. Они који нису имали среће задовољавали су се новинама!

А новина је у СССР-у бар увек било напретек. Понекад сте имали обавезу да се претплатите на нека издања. На пример, радник железнице морао је да узима лист железничара „Гудок“. А сваки члан комунистичке партије био је претплатник листа „Правда”. Те новине је било немогуће читати, јер су врвеле од бесмислених совјетских фраза. Али за тоалет су биле корисне. Управо тамо су их из нужде читали несрећни чланови КПСС-а.

Сећам се да су „љубитељи финоће“ чак дискутовали о томе које су новине мекше и боље за тоалетне потребе.

Култура читања у ве-цеу опстаје и данас. Истина, књиге се виђају све ређе. Жене често држе само гомиле женских часописа. Али наилази се и на специјализовану литературу „за тоалете“. То су обично кримићи и трилери у меком повезу. Људи тако и кажу: „Имам књиге које читам у кревету и оне које читам у тоалету.“

Али тако је, изгледа, у целом свету.

Наши руски тоалети данас више не личе на библиотеке. Осим тога, сви са собом носе смартфоне.

P.S.

…Кад ми је било 14 година одлучио сам да украсим стара врата нашег ве-цеа. Сакупио сам гомилу новина и узео маказе. Пажљиво сам исекао наслове. Бирао сам оне са што више жара, на пример:  „Напред ка новим решењима!“. Затим сам све те наслове педантно залепио на врата. Данас би то назвали „инсталација“, врата би изложили као уметнички објекат, а ја бих постао цењени уметник.

Али био сам само весели совјетски тинејџер који је решио да до естетског апсолута доведе идеју читања у тоалету.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“