Пет портрета руских владара који се поштују као светитељи

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

1. Кнегиња Олга (890-925 – 969)

Олга је била супруга кијевског кнеза Игора, сина управо оног варјашког кнеза Рјурика за чије име се по легенди везују почеци руске државе. Игор је погинуо приликом убирања данка од старословенског племена Древљани, а Олга постала регент уместо њиховог малолетног сина Свјатослава и владала све до његовог пунолетства. Неколико пута жестоко се обрачунала са Древљанима у знак одмазде за мужевљево убиство.

Поред тога Олга је била прва руска владарка која је постала хришћанка и то пре него што је Русија крштена. Староруски летописци забележили су да је „она блистала међу паганима попут бисера у блату“.

Олга је била међу првим светитељима поштованим у Русији. Њен унук, крститељ Русије Владимир, пренео је бакине мошти у једну од првих цркава. По предању оне су биле нетрулежне. Кнегиња је постала светица још пре хришћанског раскола, па се и међу католицима поштује као Олга руска.

2. Кнез Владимир Први (око 958 – 1015)

Олгин унук Владимир Велики (познат и као Свети Владимир и Владимир красно сунашце) један је од најпоштованијих руских владара. Пре свега познат је као крститељ Русије. Према предању Владимир је бирао у коју ће од три светске религије превести поданике, али је из различитих разлога одабрао баш хиршћанство.

Управо због преласка паганских словенских племена у хришћанку веру проглашен је за светитеља. Храмови подигнути у славу Владимира налазе се широм Русије и Украјине (био је кнез Кијевске Русије), а град из Златног прстена Русије добио је по њему име Владимир.

3. Александар Невски (1220-1263)

Најпознатији је био по успесима у борби против страних завојевача који су напали Стару Русију са истока и запада. У тој борби није изгубио ни једну битку. Остала је упамћена кнежева победа над ливонским огранком Тевтоснких витезова у Бици на леду из 1242. године. Пратио га је ореол јунака, заштитника Русије од непријатеља који није изгубио на значају ни и у совјетско време, па је на захтев тадашњих власти Сергеј Ејзенштајн снимио херојски филм „Александар Невски“.

Проблем Невском представљали су Татари и Монголи који су убирали порез и вршили упаде. Према неким изворима Александар је водио преписку са римским папом који му је понудио помоћ у борби против татарско-монголске војске уколико би се овај заузврат потчинио папском престолу.

Александар је то одбио и наставио борбу сам, па се тако прочуо као заштитник православља од Ватикана. За светитеља је проглашен 1547. године. Неколико пута његове мошти преношене су као светиња. После оснивања Санкт Петербурга Петар Велики наредио је да се пренесу у специјално саграђену лавру.

4. Димитрије Донски (1350-1389)

Најпознатији је по победи над татарско-монголским поробљивачима у Куликовској бици. То је била света борба коју је благословио један од највећих руских светитеља Сергије Радоњешки. Сматра се да је управо ова победа била одлучујућа у ослобођењу Русије од вишевековног ропства. Донски је ушао у историју као пример ратничке славе, а за време Другог светског рата по њему је добио име тенковски конвој за чије je оснивање новац даривала православна црква.

Због скромности и праведног живота црква је Донског уврстила у светитеље још 1988. године. Николај Карамзин главни историчар царске Русије записао је у 19. веку: „Димитрије, обасипан народном захвалношћу, обарао је поглед и узносио се срцем само ка Богу Свестворитељу“. Московски кнез наводно ишао је свакодневно у цркву и постио. Донски је подигао Белокамени кремљ и неколико манастира.

5. Николај Други (1868-1918)

Последњег руског цара стрељале су совјетске власти у Јекатеринбургу заједно са породицом. Руска православна црква прогласила их је за свеце 2000. године као „страстотерпце“. Цар је на иконама приказан било сам или са породицом.

Одлука о канонизацији Николаја наишла је на велики одјек у Русији. Они који су јој се противили као главни аргумент истицали су да његова смрт није била мученичка већ последица политичке репресије. С друге стране, одобравање је образлагано великим поштовањем у народу, као и пожртвованим ангажовањем императорке и њихових кћери за време Првог светског рата, као милосрдних сестара.