„Ако се муж не пење на жену своју“: Како су изгледали разводи бракова у Русији пре револуције?

Russia Beyond / Tambov Regional Art Gallery
Зашто је обичном човеку било лакше да побегне из брачне заједнице него да се разведе и како су се све руски цареви довијали како би се развели.

Цар Иван Грозни био је у браку врло несрећан. Он је остао без прве две жене, а трећа је умрла само 15 дана после венчања. Међутим, четврти брак из угла православне цркве био је недопустив, па је цар морао да сазове црквени сабор како би добио благослов да четврти пут стане пред олтар. Сабор је истакао да се благослов за четврти брак даје искључиво цару и упозорио да ником другом не падне на памет да пође његовим стопама, иначе ће бити проклет по црквеним канонима.

И четврти царев брак био је такође неуспешан, мада није познато из ког разлога, али очигледно не због неплодности невесте будући да је цар изгубио интересовање за њу кроз четири и по месеца. Али како се разићи од венчане супруге? То је био велики проблем чак и за цара.

Руска православна црква нерадо је дозвољавала развод венчаних бракова. Просто морали су да постоје јаки разлози. А они су били утврђени у црквеном праву, рецимо у Црквеном уставу Јарослава Мудрог (XI-XII). Тамо је било јасно дефинисано да ни муж ни жена не могу да склопе нови брак док не ставе тачку на претходни. Притом тешка или неизлечива болест једног од супружника није могла да буде основ за развод. Из документа се види да је црква увек прописивала очување брака, чак и када супружници нису званично венчани.

У Уставу су били наведени сви разлози за развод брака „женином кривицом“. Један од главних био је покушај убиства или поткрадање мужа, као и одлазак на забаве у туђе куће без мужа, и наравно прељуба.

Слободно се жени, али на развод не рачунај

У 17. веку почело је да се говори „да се жениш можеш, али не рачунај на развод“, алудирајући на то како стварно стоје ствари у погледу брака. Генерално могућност развода кривицом мужа била је у црквеним текстовима дозвољена. Разлог је могла да буде импотенција („ако се муж не пење на жену своју раставити их“, 12. век), неспособност мужа да издржава породицу и децу (рецимо, због пијанства). Међутим, документи о разводу на иницијативу жене због преваре или неке друге кривице мужа у Русији пре Петра Великог нису сачувани.

Међу обичним светом, сељацима и сиромашним градским становништвом ситуација је могла да се реши бегом од супруга. Законом је формално била предвиђена потрага и повратак одбеглих жена мужевима, док о одбеглим мужевима није било говора. Уопште узевши постојао је излаз.

Виђеним људима, а нарочито кнежевима и царевима чији је живот морао да буде побожан било је далеко теже да се разведу. Од 13-14. века проширила се пракса замонашења непожељних жена и то врло често силом.

Монахиње силом прилика

Сам Иван Грозни своје рођење дуговао је на известан начин очевом разводу. Наиме, Соломонија Сабурова (1490-1542), прва жена кнеза московског Василија Трећег (1479-1533), током 20 година њиховог заједничког живота није успела да роди наследника. То што нису имали деце доводило је у питање опстанак династије Рјурикович. Василије се чак обраћао патријарху Константинопољском за дозволу да се разведе због супругине неплодности, али патријарх није то сматрао довољно јаким разлогом.

Василије је одлучио да се разведе од Соломоније, натеравши је да се замонаши пошто ништа сувисло што би могло да послужи као повод није могао да јој нађе. Василија су због тога црквени великодостојници оштро осудили. Почетком 1526. године Василије Трећи оженио се младом литванском кнегињом Јеленом Глинском која му је после три године родила наследника, Ивана Васиљевича.

Врло је могуће да су овај „рецепт“ за развод руски владари преузели од византијских императора. Тако је прва жена Константина Шестог Марија Амнијска (771–797/805) после патријарховог одбијања да Константину дозволи развод силом замонашена и протерана. После тога Константин се оженио други пут.

На исти начин поступио је и Иван Грозни, чија је силом замонашена супруга Ана добила име Дарија и наставила да живи у Покровском манастиру у Суздаљу. У истом манастиру замонашена је и следећа Иванова супруга Ана Васиљчикова која је умрла 1577. године.

Последњи цар који је искористио пострижење у својству инструмента за развод био је Петар Велики. Цар се очигледно стидео свог поступка и други пут се оженио тек 1712. године.

Разводи у царској Русији

У време Петра Великог црква је била потчињена световној власти и њоме је управљао свети Синод, а патријараштво било укинуто. Закон је прецизно дефинисао „праведне“ разлоге за развод као што су доказана прељуба једног од партнера, болест која је постојала пре брака и која је онемогућавала брачне односе (тешке венеричне болести или импотенција), одузимање сталешких права и прогонство једног од супружника или нестанак једног од супружника на више од пет година.

Статистика показује да су случајеви развода у царској Русији били ретки. Занимљиво је да су назаконито рођена деца без проблема пријављивана. Ванбрачна деца могла су да буду доказ супружничког неверства и разлог за развод. Међутим, број развода се није повећавао. У то доба било је и даље тешко развести се, чак и угледним људима.

Кнегиња Софија Наришкина 1859. године одлучила је да се разведе од мужа из озбиљног разлога. Он јој је, наиме саопштио да се на путу заразио венеричном болешћу и постао импотентан. Поступак у овом случају потрајао је у светом Синоду двадесет година, а Наришкина на крају развод ипак није добила.

Лекари су кнезу Григорију Александровичу открили сифилис који је судећи по налазима добијен путем односа са женом, како су констатовали. Међутим, сматрали су да је могао да се излечи и поврати сексуалну функцију. Синод је донео шокантан закључак да прељуба не може да буде доказана само на основу кнежевих речи, а како су у браку већ била рођена деца, нису одобрили развод. Чак и тако озбиљне болести и даље нису сматране довољно ваљаним поводом за развод брака. Мужу је „налагано да задржи жену своју чак и ако је душевно болесна и у оковима“.

Тако да су руски племићи проблем развода од својих супруга морали некако сами да решавају. Супружници су се најчешће једноставно разилазили. Међутим, мужеви који се нису развели и даље су били одговорни за своје жене, издржавали их и делили имовину.

Доласком бољшевика на власт питање развода брака решено је као, уосталом, и многа друга, врло радикално. Према Декрету о раскиду брака, за развод више нису били надлежни црквени већ органи совјетске власти, а могао се спровести на молбу само једног супружника. Склапање бракова или развод трајали су практично неколико минута.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“