Како се завршила прича једне совјетске породице која је у стану одгајала лавове?

Лав Лавович Берберов са супругом Нином и двоје деце, Евом и Ромом, живео је у великом стану од сто квадрата у Бакуу, данашњој престоници Азербејџана. Лав је радио као архитекта, али је одувек волео дивље животиње, па је тако у животу гајио мачке, псе, папагаје, јежеве, ракуне, змије, а у његовом стану неко време живели су и вук и пума, говорила је у интервјуу за „Аргументе и факте“ његова супруга Нина.

У лето 1970. године обилазећи зоолошки врт Нина и њена ћерка приметиле су у једном од кавеза „јадно сиво клупче“.

„Ћерка ми се обратила: 'Мама, види, тамо умире кученце'. Ја сам јој објаснила: 'Душо, то није кученце, то је мали лав, краљ животиња. Вероватно је болестан'. Замолила сам директора зоолошког врта да нам да тог несрећног малишана“, испричала је Нина.

Породица Берберoв пронашла је ветеринара који им је помогао да одгаје младунче лава и дала му име Кинг, у част краља животиња. По речима њиховог пријатеља, фотографа Владимира Алексејева, много труда су уложили како би спасли живот лаву.

„Грејали су га, хранили из флашице са цуцлом најразличитијим мешавинама. У почетку лав није могао да помери предње шапе, тако су му их они по цео дан на смену масирали. И мало по мало почео је да хода, али га је тај проблем пратио целог живота“, подсетио је Алексејев.

На балкону су ставили решетке како би Кинг мирно могао да шета, а ујутру су га шетали и у локалном парку. У остатку дана кретао се сасвим слободно по стану. По Нининим речима, врло брзо се спријатељио са осталим животињама у стану, укључујући и минијатурног пса по имену Чап са којим је чак заједно и спавао.

„Понекад, када је Кингу бивало досадно долазио је у нашу спаваћу собу. Попео би се у кревет, изгурао мене или Лава, легао на леђа и заспао чврстим сном. Ујутро се будио кад и сви остали, доручковао и играо се са децом. Они су га вукли за бркове, јахали као коња. Са њим си могао да радиш шта год си хтео, он за љутњу није знао и никада никога није угризао“, говорила је Нина.

Истина, комшије га нису волеле, ноћу их је будила лавља рика, а и длаке су са балкона падале у комшијске станове.

„Дођеш с посла и не можеш да се одмориш. Немаш сна, лав риче, тако да судови звоне. Понекад се уз урлике бацао на зид и од тих удара је отпадао малтер. Али најгоре је смрад и длаке. Од тог смрада ти се просто смучи. Син наших првих комшија имао је алергију. Он сада има двадесет година и алергија је узнапредовала у озбиљну астму“, жалио се почетком седамдесетих година комшија Александар Кривенко.

Лав Берберов је на све жалбе одговарао да је реч о јединственом експерименту припитомљавања дивљих животиња. За локално одељење Комунистичке партије такво образложење било је прихватљиво. По налогу првог секретара Централног комитета Комунистичке партије Азербејџана Гајдара Алијева, касније председника Азербејџана (1993-2003) испред зграде у којој је становала породица Берберoв сваког дана долазио је камион са бесплатним месом за Кинга, пише „Дилетант“.

Слава и филмска каријера

Стан Берберових био је свакодневно пун новинара, што московских, што азербејџанских и сви су желели да виде лава за трпезаријским столом или у кревету. У промет је пуштена и серија разгледница на којима је Роман Кингу плео кикице од гриве, Ева се љуљала уз помоћ лава или је он једноставно спавао на јастуку покривен ћебетом.

Из штампаних издања преселио се на велико платно, као глумац у филму „Девојчица, дечак и лав“. Комедију „Невероватне авантуре Италијана у Русији“ Кинг је снимио 1973. године. Заједно са њим цела породица се због снимања привремено преселила у Москву, а потом у Лењинград.

Како се испоставило, Кинг је био лош глумац. Берберoви уопште нису дресирали лава, тако да он никада није извршавао ни најпростије команде, а и глумци су се поред тога бојали „домаће“ животиње.

„Лав није био дресиран, био је непажљив и по мом мишљењу глуп. Имао је компликован однос са дресерима. Из најмањег разлога или чак без повода, они су говорили: 'Лав је болестан, лав не може, лав је уморан'. Пошто би Кинг претрчао, да кажем, двадесетак метара, они би говорили: 'Лав је преуморан и данас више неће моћи да се снима'. Тако је од директора филма извлачен додатни новац, а овај је мрзео цео тај зверињак“, говорио је чувени редитељ Ељдар Рјазанов.

После завршетка снимања Кинг и породица Берберов преселили су се у Москву. Лав је смештен у школу број 74 у којој није било наставе пошто је било лето. Како је Нина истицала, оближњим улицама свакодневно је пролазио аутомобил са озвучењем преко кога је упозоравано да је забрањен улазак на територију школе.

Краљева трагична смрт

У спортској сали школе Кинг је 24. јула 1973. године играо фудбал са асистентом Александром (остало је непознаница да ли је асистента ангажовала породица или филмска екипа док траје снимање). Прозори сале гледали су на воћњак са јабукама и нису били добро затворени. Александар је у једном тренутку оставио Кинга потпуно самог у сали.

У том тренукту поред школе пролазио је осамнаестогодишњи студент Владимир Марков који је са девојком шетао пса. Радознали пас провукао се кроз рупу на школској огради и обрео се преко пута спортске сале. Марков је прескочио ограду, ухватио пса и вратио девојци и спремао се да поново прескочи ограду, али није стигао. Кинг је искочио из сале кроз прозор и напао Владимира с леђа.

Девојка је очајнички вриштала и узбунила цео рејон, па су пролазници позвали милицију. На место злочина брзо је стигао потпоручник Александар Гуров и видео како 240 килограма тежак лав седи у грмљу, притискајући на земљу унакаженог канџама и зубима Маркова и спрема се да једва живом момку одгризе главу. Гуров је пуцао у животињу неколико пута.

Марков је остао жив. Сусрет са лавом за њега се завршио лакшом траумом и великим губитком крви. Међутим, Берберови су Кингову смрт доживели као истинску трагедију. Породица је чак сматрала да Гуров треба да робија због убиства лава јер су били сигурни да је Марков сам испровоцирао звер да га нападне.

„По речима очевидаца, Марков је почео да прави гримасе и скаче, окрећући се час лицем, час леђима према лаву. Кинг је то схватио као позив на игру. Наш асистент је тако пробао са њим сцену за филм 'Невероватне авантуре Италијана у Русији' у којој лав јури човека и обара га на земљу“, испричала је Нина своју верзију догађаја. „Потпоручник је чуо врисак, дотрчао до ограде и не схватајући шта се догађа пуцао у лава. Кинг се већ био удаљио од младића у правцу разбијеног прозора. Али Гуров је био усплахирен и сасуо је цео шаржер у Кинга.

Свима нам је било тешко, плакали смо. Али највише је патио Чап. Ветеринар је рекао да неће још дуго, јер је био у прединфарктном стању. И заиста, сутрадан је Чап угинуо“, испричала је Нина.

Кинг Други и смрт детета

Ускоро су Берберови добили друго младунче лава, Кинга Другог. По Нининим речима, купили су га и донели људи из московских интелектуалних кругова како би их утешили. А међу њима су били писац Јуриј Јаковљев и чувени песник, кантаутор и глумац Владимир Висоцки, као и његов колега глумац Сергеј Образцов.

„Кинг Други уопште није личио на нашег првог љубимца кога смо спасили од смрти, а он нам захвалност узвраћао поштовањем и лепим односом. Овај је захтевао да ми њега поштујемо. Ипак, Лава Лавовича Кинг Други сматрао је за 'вођу чопора' и слушао га“, говорила је Нина.

Отац породице Берберов умро је од срчаног удара 1978. године. Нина је остала сама у стану са двоје деце, лавом и другим животињама, међу којима је била и пума Леља. Како је истицала, Кинг Други уопште није био агресиван ни према њој, ни деци, чак ни после Лавове смрти, а „играо“ је и у два филма: „Лав је отишао од куће“ и „Ја имам лава“.

Идила је потрајала до 24. новембра 1980. године, када је Нина враћајући се са посла ушла у кућу, осетила мирис дима и видела како се пума Леља згрчила у углу собе, Кинг Други је рикао и бацао се на балконске решетке, а комшија палио и гађао лава комадићима пластичног чешља. Нина је отерала комшију, нахранила сина, донела месо Кингу. Он је изненада почео да се понаша непримерено, скочио на плакар те се са њега окомио на Нину, оборио је на под и раздерао јој главу шапом.

„Рома је скочио и покушао да побегне, али Кинг Други стигао га је у једном скоку и убио на лицу места, скинуо му скалп с главе и поломио вратне пршљенове. Ја сам изгубила свест. Тргла сам се тек када су се чули пуцњи. Милиционери које су позвале комшије са свих страна пели су се на кров и почели да пуцају“, присећала се Нина. Пума је у међувремену искочила на улицу, где су је милиционери и убили.“

По речима новинара Василија Пескова, у стану се осећао страшан смрад, свуда је било прљаво.

„У купатилу, у локви крви непокретан лежао је дечак. На поду, поред њега седела је растргнута жена са одраном кожом на глави и мноштвом рана на телу. 'Спасите ми сина...', говорила је губећи свест. Никада у животу нисам видео тако мучну ситуацију, смрад, около све покидано. Потпуковник Џангиров који је био шокиран оним што је затекао, приметио је: 'Какав лав?! Па овде би се и миш унезверио', писао је Песков.

Роман Берберов је умро у болници дан касније, не успевши да поврати свест. Нину Берберову неговала је ћерка и пријатељ за кога се после тога и удала и престала да се бави гајењем дивљих животиње. Себи никада није опростила синовљеву смрт.