Како је чувени норвешки поларни истраживач Нансен спашавао гладне у Русији 1920-тих година?

Jeдан од најчувенијих Норвежана у целокупној њеној историји Фритјоф Нансен дао је огроман допринос проучавању Арктика, надахњујући читаве генерације поларних истраживача за које је био истински херој. Остварио је значајне резултате у зоологији и океанографији и први на скијама прешао преко леденог покривача Гренланда.

Нансен се није прочуо само по својим експедицијама и научним достигнућима. Добро је позната његова хуманитарна делатност, а Нобелову награду за мир добио је 1922. године. Остала је упамћена помоћ коју је пружао заробљеним војницима у Првом светском рату, избеглицама у послератној Европи и Јерменима, жртвама геноцида који је над њима извршила Турска. Посебно место у његовој биографији заузима страница везана за спасавање гладних у СССР-у почетком двадесетих година прошлог века.

Катастрофа

Једна од фотографија коју је направио сам Нансен 1921. у Русији

Public domain

Главни узрок страшне глади која је захватила СССР током 1921 и 1922. године био је Грађански рат који је пореметио економске везе у земљи и велика суша која је уништила петину целокупних усева. Уље на ватру долила је совјетска влада која је у ионако тешким условима појачала принудно одузимање жита од становништва.

На крају је глад завладала на огромном простору насељеном са више од 90 милиона људи, од степа у Казахстану и Уралских планина до Поволожја, јужне Украјине и Крима. „Куће су биле напуштене, без кровова, са рупама без прозора и врата. Сламени кровови дрвених кућа одавно су били скинути и поједени. У селу нaравно, није било животиња, крава, коња, оваца, коза, паса, мачака, па ни врана. Све је било поједено. Мртва тишина царевала је на завејаним улицама“, сећао се сведок тих догађаја социолог Питирим Сорокин.

Совјетском руководству ситуација је почела да измиче контроли. Међу становништвом је почео општи бег, смртност је брзо расла, ширио се канибализам. Бољшевици који су дуго скривали стварно стање ствари у земљи били су принуђени да се у лето 1921. године јавно обрате свету и затраже помоћ. И помоћ је стигла.

„Нансенова мисија“

Нансен у Харкову 1923.

National Library of Norway

Кaкo би земље Запада и совјетска Русија који су једни према другима били непријатељски расположени и неповерљиви могли да се договоре о организацији и условима пружања помоћи био им је неопходан неко ко је имао ауторитет и углед на обе стране. Пронашли су га у Фритјофу Нансену који је у то време због година престао да се бави арктичким експедицијама и посветио се хуманитарном раду у оквиру Лиге нација. Он је стао на чело основаног Међународног одбора за помоћ гладнима у Русији, познатог и као „Нансенова мисија“.

У јесен исте године Нансен је посетио Русију како би сам проценио размере глади. „Најстрашнији је био одлазак на гробље на коме се налазила гомила од 70 -80 голих лешева, међу којима је било највише деце, умрле током последња два дана и довезене из прихватилишта или скупљених са улице“, говорио је шокирани Норвежанин. „Гробари нису стизали да сахране толико људи, јер је земља била смрзнута, па је копање било тешко, а гомиле тела несрећника расле. Многи лешеви остајали су на улицама или у кућама јер није било могућности да се одвезу на гробље“.

Kaда се вратио из Русије, обишао је бројне земље Европе и Америке у којима је показивао фотографије са ужасним призорима и позивао не само шефове држава него и обичне грађане да помогну гладнима. „Нансенова мисија“ на крају је остварила сарадњу са више од тридесет хуманитарних организација које су се активно укључиле у борбу против глади. Међу њима су били Међународна асоцијација помоћи деци, Друштво пријатеља (Квекери), Међународни Црвени крст и његове многобројне регионалне организације.

Како је помоћ организована?

Око 1922.

Getty Images

У Русију су стигле стотине сарадника „Нансенове мисије“. У дечјим домовима, на железничким станицама и у фабрикама у највише погођеним подручјима (Поволожје и Украјина) отворене су бесплатне мензе. У села су стизале пољске кухиње које је Мисији даривала Међународна асоцијација помоћи деци (укупно 210). Свака је могла да нахрани неколико стотина људи.
Једна гладна особа добијала је дневно пола литра супе и мало више од сто грама белог хлеба. Осим тога сарадници Мисије делили су пакете са брашном, конзервираним месом, сувим грожђем, пиринчем, сардинама, какаом и другим намирницама, које су слали грађани западних земаља.

Одбор је стално повећавао испоруке. Тако су количине хране само за град Саратов у Поволожју, у периоду од марта до маја 1922. године, повећане два и по пута. Уопште узевши, Нансенова организација је до лета те године хранила у Русији 1,5 милиона деце и одраслих особа.

Народни љубимац

Нансен у Русији 1921-23.

ICRC archives (ARR)

„Нансенова мисија“ није била највећа добротворна организација која се борила против глади на простору Русије почетком двадесетих година прошлог века. Много већим ресурсима располагала је недржавна Америчка администрација помоћи на коју је отпадало 90 одсто свих испорука хране.

Ипак, од свих странаца који су гладном становништву пружали помоћ, Руси су се најбоље односили управо према Фритјофу Нансену. Он је добро познавао Русију и њене грађане, није отворено показивао непријатељство према бољшевицима и залагао се за нормализацију односа између совјетске владе и руководства западних земаља.

ICRC archives (ARR)

Фритјоф Нансен неколико пута је био у посети Русији пажљиво проверавајући колико је делотворна била његова „Мисија“. Када су га једном приликом питали да ли се боји да путује по Поволожју у коме су владали глад и тифус одговорио је: „У мом животу било је много горих ситауција. А овде је добар народ тешко настрадао“.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.