Казнени батаљон, 1943.
Дмитриј БаљтерманцКазнени одреди Црвене армије су формирани од војника који су нешто скривили. На тему таквих одреда испредало се највише митова о Другом светском рату. Широко је распрострањено мишљење да је совјетска команда третирала припаднике ових одреда као људе којима нема повратка са прве линије фронта. Створена је представа да су ти људи, лоше наоружани, гурани у сигурну смрт, у само жариште битке за коју се унапред зна да ће бити изгубљена, или на непријатељска минска поља, и да су им у леђа били уперени митраљези баражних одреда НКВД-а за заштиту позадине, не би ли се на тај начин, жртвујући припаднике казнених одреда, ослободио пут за тенкове.
У стварности је, међутим, све било другачије. Казнене чете и батаљони уопште нису били „одреди бомбаша-самоубица“ који су ишли у смрт да искупе кривицу својом крвљу. Они су се већином борили раме уз раме са регуларним јединицама, с тим што су често најопаснији задаци заиста поверавани управо њима.
Први казнени одреди су формирани у лето 1942. године са циљем да се у Црвеној армији подигне војничка дисциплина. У том тешком периоду рата совјетске трупе су трепеле огромне губитке и повлачиле се (понекад и хаотично) према Стаљинграду и Кавказу.
До краја рата (све док у јуну 1945. године није расформирана последња казнена чета) кроз ове одреде је прошло око 428.000 људи, што је мање од 1,5% укупног броја војника Црвене армије који су учествовали у рату.
Постојао је дугачак списак прекршаја за које је војник могао доспети у казнену јединицу: кукавичлук у борби, дезертерство, немаран однос војника према војној техници која му је поверена, саботажа, пијанство и још много тога. Припадницима казнених одреда одузимана су сва звања, медаље и ордење. У новој јединици је такав војник могао постати само млађи официр док су старији официри, и то они најбољи, преузимани из регуларних јединица.
Војник је у казненом одреду могао провести највише три месеца, с тим да му се по истеку овог периода врати звање, као и све претходно добијене награде, и он се премести у регуларну јединицу.
Постојала је могућност да војник и раније напусти казнени одред – ако је рањен у борби или ако се храбро борио. Често се дешавало да борци казнених одреда буду награђени, а појединци су чак постали и Хероји Совјетског Савеза.
Херој Совјетског Савеза В. И. Јермак. 19.07.1943. својим телом је затворио пушкарницу непријатељског бункера.
Archive photoПоручник Владимир Јермак доспео је у казнени батаљон због тога што је случајно притиснуо окидач док је чистио напуњено оружје и нехотице је убио војника који је пролазио у близини.
Само десет дана након што је дошао у казнени одред, 19-годишњи Владимир је извршио свој први и последњи подвиг. Он је 19. јула 1943. године у бици код Лењинграда својим телом затворио пушкарницу немачког земљаног бункера.
Командант 14. засебног јуришног батаљона, мајор Лесик, предложио је Јермака за посмртни орден Црвене заставе. Не чекајући одлуку, готово истовремено је написао и предлог да се Јермаку додели звање Хероја Совјетског Савеза, што је и учињено 21. фебруара 1944. године.
Четрнаестог децембра 1943. године 65. засебна казнена чета и вежбовни батаљон 72. гардијске стрељачке дивизије ушли су у насеље Сотнински Хутор у централној Украјини. Међутим, наишли су на жесток отпор непријатеља и морали су да се повуку. Тада је група од 15 припадника казненог одреда одсечена од своје јединице.
Три дана су опкољени црвеноармејци водили битку и тако везали за себе немачке снаге. Совјетске трупе су 18. децембра извршиле јуриш на ово насеље. Нису га заузеле али су ослободиле своје другове.
После ових борби тридесетак војника 65. казнене чете пребачено је у регуларне јединице. Петорица погинулих „кажњеника“ посмртно су награђена орденима Отаџбинског рата првог и другог степена.
Четринаестог јануара 1945. године током борби у Пољској 123. засебна казнена чета на челу са капетаном Зијом Бунијатовом добила је наређење да у немачкој позадини заузме мост преко реке Пилице и не дозволи да га непријатељ дигне у ваздух.
Борци ове чете су продрли кроз неколико линија непријатељске одбране, заузели мост и неколико дана и ноћи га држали док није стигло појачање. Казнена чета је изгубила 90% људства али је обезбедила совјетским трупама успешан улазак у међуречје Висле и Одре.
Командант Пете јуришне армије Николај Берзарин (десно) награђује Златном звездом Хероја Совјетског Савеза командира 129. казненог вода Зија Бунијатова.
TASS„У тим борбама је од 670 бораца остало 47 живих. Колико сам људи ја тада сахранио и колико писама написао њиховим породицама! Сви преживели су награђени борбеним орденима, а ја сам 27. фебруара 1945. добио звање Хероја Совјетског Савеза“, написао је касније Бунијатов.
Борци 12. бригаде поморске пешадије марширају преко брдског масива Мустатунтури.
Министарство одбране РФНа крајњем северу СССР-а налази се брдски масив Мустатунтури. То је била једина деоница совјетско-немачког фронта где је непријатељ заустављен још првог дана рата, и током свих каснијих година овде се линија фронта није померала.
Совјетске трупе су 10. октобра 1944. године кренуле у велики јуриш на утврђене положаје које су Немци направили на овом масиву. Тада је 614. засебна казнена чета Северне флоте (бројала је 750 људи тако да се може поредити са батаљоном) извршила јуриш на непријатељске положаје из правца Баренцовог мора одвлачећи тако пажњу Немаца од главнине совјетских снага.
Руски војници у офанзивној операцији Петсамо-Киркенес 1944. године.
Legion MediaПешадинци су се верали уз литицу преко бодљикаве жице под непрекидном митраљеском ватром. Око 70% чете је изгинуло на овом задатку.
У борбама за Мустатунтури три совјетска војника су својим телима прекрила пушкарнице непријатељских утврђења. Један од њих је био водник Александар Даниљченко, командир вода аутоматичара 614. казнене чете.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
