Каквa судбинa je задесила потомке Григорија Распућина?

Историја
ЈЕКАТЕРИНА СИНЕЉШЧИКОВА
За једне је био шарлатан, за друге „свети човек“ који је предвидео слом империје после своје смрти. Његови потомци живели су још неколико генерација у сенци „царског монаха“ и готово сви доживели тешку судбину.


Григориј Распућин, особа из блиског окружења царске породице Романов био је човек контроверзне репутације. После убиства 1916. године његов лик и историјска улога „демонизовани“ су. У Русији 1933. године није било ни једног директног потомка „царског монаха“. Сви су доживели тешку судбину, а само једна особа дочекала је старост.

„Злонамерни елементи”

Од седморо деце Григорија Распућина и Прасковје само њих троје, Матрјона, Варвара и Дмитриј успело је да остане у животу и одрасте. Живели су са мајком у селу Покровско 1150 километара од Москве све до 1913. године.

Будући да је тада учврстио свој положај на двору Распућин је одлучио да се дефинитивно пресели у Санкт Петербург и са собом поведе ћерке с намером да постану светске даме и тако им обезбеди будућност.

Он је Матрјону и Варвару уписао на припремну наставу у приватној школи у којој су радили најбољи наставници и полако почео да у своје најближе окружење увлачи царску породицу.

Девојке су се врло брзо спријатељиле са Романовима. Матрјона је одмах променила своје „сељачко“ име у милозвучно Марија. Међутим антираспућинско расположење појачало се већ годину дана по доласку породице у Петербург, а све се из основа променило после Распућиновог убиства у Јусуповском дворцу. Његова породица напустила је град, а из земље је побегла једино Матрјона.

Непосредно пре тога она се удала за официра Бориса Соловјова, оданог следбеника Распућина и царске породице. Матрјона је добила нове документе за себе и мужа и кренула у Европу преко Владивостока, пошто је на западу био фронт. Возови су по неколико месеци стајали заустављени на Транссибирској железници. Владивосток су напустили на броду којим је евакуисан део чехословачког корпуса. У Европу су морали преко Сингапура, Јапана и Суецког канала. Тај пут трајао је две године, а Марија је на путу родила и сина првенца. На крају су се стационирали у Берлину, а после четири године преселили у Париз. Марији је бекство спасило живот, за разлику од њеног брата и сестре који нису били те среће.

Варвара се после очевог убиства вратила у родно село код брата. 1922. године њима је одузето гласачко право као „злонамерним елементима“. 1930-тих Дмитриј је заједно са породицом и мајком ухапшен и прогнан на север, где су страдали од дизентерије. Варвара је једноставно нестала, и према једном од тумачења умрла од тифуса у болници средином двадесетих година прошлог века.

Ћерка лудог монаха

Једина преживела Распућинова ћерка живела је у Паризу тешко. Борис Соловјов отворио је мањи ресторан, али је посао лоше ишао, будући да су свраћали само сиромашни сународници емигранти да нешто поједу на „вересију“. 1924. године Борис се разболео од туберкулозе и врло брзо умро. Матрјона је остала са двоје малолетне деце.

Оставши без новца, прво је радила као гувернанта у богатим породицама, а затим се запослила као плесачица у позоришту (помогли су јој часови балета које је узимала у Санкт Петербургу). Живот јој се из корена променио када ју је почетком 1930-тих приметио директор америчког циркуса „Барнун“ коме је пажњу скренуло славно презиме „царског старца“. Услов да је приме у циркус био је да уђе у кавез са лавом. „Бака је, наравно, пристала“, причала је њена унука Лорaнс. „После бекства од Револуције, Првог светског рата и Грађанског рата кавез са лавовима није могао да је уплаши“.

Игра на карту „славног“ презимена је упалила. Публика је хрлила да види „Мари Распућину, ћерку лудог монаха, који се прославио подвизима у Русији“ (тако је писало на плакату), a која наводно смирује дивље животиње само својим „распућиновским“ погледом. Матрјона је са циркусом обишла целу Европу и Америку.

Све се завршило у Мајамију, када ју је напао бели медвед. После дуготрајног опоравка у болници она је окончала каријеру укротитељке дивљих звери. Новинари ће касније открити „мистериозну сензацију“, која се крила у чињеници да је кожа медведа на коју је 1916. године пао убијени Распућин такође била бела.

Матрјона је потом радила у америчком бродоградилишту, а после Другог светског рата у предузећима одбрамбене индустрије све док није пензионисана. Америчко држављанство добила је 1945. године.

Умрла је 1977. године, тачно шест месеци пре свог осамдесетог рођендана.

Њени потомци живе на Западу, а једна од Распућинових праунука, Лоранс Ио Соловјова често долази у Русију.

Забрањена тема

Лоранс живи у предграђу Париза, у вили са наслеђеним, старим намештајем. У спаваћој соби налазе се прадедине фотографије.

Дуго је у њеној породици било забрањено да се о Распућину уопште говори. „Сећам се како је мој отац лупајући руком о сто говорио да не жели да чује име Распућиново у кући, нити да се помињу руски корени породице. И о њима се није ни говорило“, рекла је она листу „Комерсант“. Забрана је била уведена због лоше репутаицје Распућина која би могла негативно да утиче на живот породице. „Овде (у Француској) Распућин се понекад употребљава у својству заједничке именице, да означи оне политичаре који много воле да деле савете“.

Сродство са Распућином она је пријатељима открила на свој шездесети рођендан. „Они само што нису попадали са столице, од шока“, рекла је кроз смех Лоранс. Отада она отворено говори да је њена мисија да шири истините информације о прадеди чија је биографија сувише митологизована.

Она је у контакту са новинарима, учествује на научним конференцијама, али ипак признаје да људи зазиру од ње. „Имам пријатеље који кажу: Знаш Лоранс ти нам се баш допадаш, али не можемо да те упознамо са породицом. Једноставно то је тако, јер сам ја потомак Распућина“.