У чему је СССР предњачио над остатком света?

Kira Lisitskaya (Photo: Anatoly Grakhov/TASS; Boris Kavashkin/Sputnik; Viktor Ruikovich/MAMM/MDF/russiainphoto.ru)
Данас многи заборављају да је Совјетски Савез у неколико сфера друштвеног живота начинио значајне помаке. Многе западне земље су по овим питање каскале за СССР-ом.

1. Право на одмор и ограничено радно време

Чак и пре формирања СССР-а млада Руска Совјетска Република била је светски лидер када се ради о регулисању времена намењеног за рад и одмор. Декрет Савета народних комесара „О одморима” од 14. јуна 1918. године утврдио је двонедељни одмор за све раднике. Притом је важно да су за време одмора радници били плаћени. За то време у Европи многе земље нису прописивале плаћени одмор за своје раднике. 1936. године конвенција Међународне организације рада „О плаћеним одморима” прописала је само шестодневни годишњи одмор. 

Совјетски Закон о раду из 1918. године прописивао је осмочасовно радно време и 48-часовну радну недељу са недељу дана одмора. Према закону из 1922. године сви радници који су радили барем шест месеци у континуитету имали су право на двонедељни одмор.

И мада нису све одредбе декрета из 1918. и закона из 1922. године одмах нашле примену у пракси, оне су задржане и имплементиране кроз касније законске регулативе. Од 1936. године право на одмор и празнике грађанима је гарантовао Устав СССР-а.

2. Права жена

Након доласка на власт бољшевици су радили на томе да изједначе права мушкараца и жена у новој држави. 1918. године совјетске жене су добиле право да бирају своје занимање и место становања, право на образовање, на брак и развод, и имале су исте плате као њихове мушке колеге. Закон о раду из 1918. године такође је забранио прековремени рад за жене и дао им два месеца плаћеног одсуства пре и два месеца после порођаја. За мајке које доје биле су уведене редовне паузе у раду.

Устав СССР-а из 1936. године гарантовао је женама једнака права „у свим сферама економског, државног и друштвено-политичког живота”. То је значило да су жене могле да бирају и да буду изабране. У Конгресу народних посланика СССР-а 50% чланова су биле жене. Држава је такође пружала помоћ женама са више деце, трудницама и младим мајкама.

1967. уведене су алиментације за разведене жене у висини од најмање 25% прихода породице коју је напустила. 1968. уследило је плаћено трудничко боловање и породиљско одсуство.

3. Бесплатна здравствена заштита

За разлику од Бевериџовог модела здравствене заштите, код којег је здравство финансирано путем специјалног пореза који су плаћали грађани, Семашков модел, назван по Николају Семашку (1874-1949), првом народном комесару за здравство у СССР-у, гарантовао је бесплатну здравствену заштиту за све.

У овом систему медицинске услуге су пружале државне институције под контролом Министарства здравља, финансиране из државног буџета. За све грађане земље медицинске услуге биле су једнаке и бесплатне, са специјалним акцентом на хигијени и превенцији инфективних болести. Био је то први национални здравствени систем на свету, који су проучиле и на који су се у неким сегментима угледале Шведска, Ирска, Велика Британија, Данска, Италија и др.

Овај систем није дозвољавао приватне ординације. Све лекаре је запошљавала држава, а медицинске установе су биле организоване географски и по хијерархији.

4. Доступност образовања

Исто се може рећи за масовно образовање у СССР-у. Када су бољшевици 1917. године преузели власт, Русија је била претежно неписмена земља. У Централној Русији само 25% становништва било је писмено, а у Сибиру само 10-15% је поседовало неко образовање, док је у Централној Азији преко 97% становништва било неписмено.

Трошкови образовања су порасли,  чинећи 13% буџета СССР-а. Очигледно је образовање било кључно за индустријализацију земље. У периоду од 1917. до 1927. преко 10 милиона људи је описмењено. До 1926. око 80% градског становништва је умело да чита и пише. Уведене су државне школе и образовне институције.

У Совјетском Савезу су основно и средње образовање, као и научна каријера, били доступни свим грађанима.

5. Масовна изградња станова

Изградња нових станова почела је у СССР-у 20-их година, али велики део градске популације и даље је живео у баракама, склоништима и заједничким становима. 1924. године просечан стамбени простор по становнику града био је 5,8 квадратних метара, док је у неким индустријским рејонима ситуација била тако лоша да је особа у просеку имала само 1,5 квадрата стамбеног простора. До 1927. године саграђено је преко 12 милиона квадрата нових станова, али то није решило проблем земље са 140 милиона грађана која је брзо пролазила процес урбанизације и индустријализације. Ситуација је погоршала 30-их и уочи Другог светског рата. Тек за време Никите Хрушчова проблем становања је решен.

У периоду од 1946. до 1952. године 78 милиона квадрата стамбеног простора је реконструисано или саграђено,  а 45 милиона индивидуалних објеката су подигли сами грађани. На 20. Конгресу Комунистичке партије 1956. донета је одлука да се проблем реши за 20 година и тако је почела масовна изградња „хрушчовки”.

За изградњу првих „хрушковки” од бетонских панела, које је пројектовао Виталиј Лагутенко, било је довољно 12 дана. Биле су то четвороспратнице са једнособним, двособним и трособним становима и укупно 80 стамбених јединица. Мада су ове зграде имале много недостатака (низак плафон, мала кухиња и тоалет, слабо грејање и слаба звучна изолација), прилика за совјетске породице да коначно стекну сопствени кров над главом била је непроцењива.  

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“