Последња победа Немаца над Црвеном армијом у Другом светском рату

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

У априлу 1945. године совјетске трупе су незадрживо напредовале према Берлину, срцу Хитлерове Немачке. Територија Трећег Рајха се великом брзином сањивала, а њене оружане снаге су се буквално топиле из дана у дан.

Ретко ко је тада могао замислити да ће у тим условима, на прагу коначног пораза нацизма, Вермахт успети да нанесе пораз Црвеној армији. Али управо се то догодило.

Успешна офанзива

Свој последњи тријумф у Другом светском рату Немци су прославили у Саксонији. Ту су према Дрездену напредовале јединице 52. армије и Друга армија Пољске војске. Та армија је формирана на територији СССР-а углавном од Пољака, била је опремљена совјетским оружјем и потчињавала се совјетској војној команди.

У почетку су совјетске и пољске трупе напредовале прилично добро. Форсирале су реку Нису 16. априла и пробиле непријатељску одбрану, а након три дана кренуле у јуриш на стратешки важан град Бауцен, од кога су Немци направили јако упориште. Остаци гарнизона и одреди добровољаца фолксштурма држали су се у старој тврђави Ортенбург.

У то време су се јединице Првог тенковског корпуса друге пољске армије приближиле Дрездену. Командант армије генерал Карољ Сверчевски био је буквално опседнут идејом да заузме један од најважнијих немачких центара. Сањао је о томе да управо пољски војници први уђу у град. Испоставило се, међутим, да је та његова жеља одиграла фаталну улогу у поразу који је уследио.

Неочекивани напад

Подстакнуте успешним продором на запад, совјетске и пољске трупе су превише брзо рашириле своје формације. Тенковске и механизоване јединице су се одвојиле од сопствене позадине и устремиле се на Дрезден. Немци су то одмах искористили.

Концентрисали су велике снаге, укључујући и елитну падобранско тенковску дивизију „Херман Геринг“, и ударили са крила на трупе које су напредовале према Дрездену, да би 21. априла потпуно одсекле и опколиле главнину снага Друге армије Пољске војске и неколицину совјетских јединица. Како је у својим мемоарима написао командант Првог Украјинског фронта маршал Иван Коњев, „предузимајући прилично снажан контранапад са крила Хитлеровци су се надали да ће створити кризну ситуацију на читавом левом крилу наших трупа и утицати на ток операције на главном, берлинском правцу“.

У немачкој контраофанзиви сломљено је неколико совјетских и пољских јединица. Ситација је била погоршана и чињеницом да је Немачко ратно ваздухопловство у том делу фронта успоставило привремену доминацију у ваздуху јер је главнина совјетске авијације била ангажована у бици за Берлин. Коњев је наредио јединицама да заједничким напорима анулирају овај немачки продор, али је тај план готово одмах пропао. Испоставило се, наиме, да је совјетским трупама било крајње тешко сарађивати са пољским савезницима.

Сверчевски није схватао ситуацију озбиљно, сматрајући да ће непријатељски продор бити анулиран у најкраћем могућем року. Први тенковски пољски корпус наставио је да напредује ка Дрездену. Тек у подне 22. априла генерал је сагледао размере катастрофе која је била на помолу и издао наређење тенкистима да крену назад у правцу Бауцена. Исте вечери су тенкови пристигли и одмах ступили у борбу, али у целини гледано нису ништа постигли.

Због погрешних процена команде пољске трупе је обузела паника и у њиховим редовима је настао хаос. Артиљеријске јединице су остале без пешадијске подршке и очајнички су покушавале да зауставе надирање Немаца, трпећи велике губитке. Дезоријентисани одреди су губили везу са штабом па су по хитном поступку подређени команди 52. армије.

Чак и у тој катастрофалној ситуацији Друга армија Пољске војске је са три пешадијске дивизије наставила да напредује ка Дрездену. Маршал Коњев је 4. априла морао лично да се умеша и заустави њено напредовање на запад. Један пољски официр је касније жучно прокоментарисао потезе свог команданта: „Мора да је Сверчевски био пијан кад је издавао наредбе“.

Непотребна победа

Совјетске и пољске трупе су тешком муком успеле да пробију обруч. У покушају да се извуку из Вајсенберга јединице Седмог гардијског механизованог корпуса су поднеле велике губитке. Преживела је само трећина људства. Генерал Владимир Максимов, који је командовао овим пробојем, тешко је рањен, а након тога и заробљен. Убрзо затим је умро у заробљеништву.

Једина јединица која је и даље напредовала ка Дрездену била је Девета пољска пешадијска дивизија. Она је 26. априла добила наређење да одступи од Дрездена. Међутим, у повратку је упала у заседу и претрпела огромне губитке. Истога дана војници дивизије „Херман Геринг“ коначно су потиснули совјетску војску из Бауцена.

Немци су покушали да развију овај успех и наставе кретање на исток, али их је зауставила свежа совјетска Пета гардијска армија. Тако су немачке трупе постигле локални успех али не и главни циљ – нису успеле са крила да нападну Црвену армију која је напредовала према Берлину.

Друга пољска армија је изгубила преко 8.000 људи (убијених, рањених и несталих без трага), што је петина њеног људства. Губици совјетских и немачких трупа нису познати.

Сверчевски није заузео Дрезден, о коме је толико маштао. Град је пао у руке Црвене армије тек 8. маја, након капитулације Немачке.