Првобитно је планирано да прва у свемир буде постављена војна станица по имену „Алмаз”, а не научна, како је касније одлучено. Овај пројекат је био совјетски одговор на Насину орбиталну станицу Manned Orbiting Laboratory (MOL) која је пре свега имала шпијунску намену: поседовала је опрему за фотографисање, радио-техничко извиђање и друге сличне активности.
Совјетски „Алмаз” је отишао корак даље и осим џиновског телескопског фотоапарата „Агат-2” од 2,5 метра (у то доба најмоћнији инструмент за снимање Земље на свету) станица је носила и наоружање. Авијациони топ је, како се сматрало, из свемира могао да гађа стране сателите, па чак и Земљу. Али, пројекат MOL је стопиран 1969, а „Алмаз” је и даље изазивао бројне техничке недоумице. У том тренутку предложено је остварљивије решење: да се на бази полузавршеног „Алмаза” направи друга станица са научним задацима и да СССР тако постане први „домаћин“ у орбити.
Ова станица је направљена специјално за дужи боравак људи у орбити. Ради се о само једном модулу са три сегмента, од којих је један технички, са мотором и соларним батеријама; други је намењен за становање и рад тројице космонаута, где су они могли да једу, пију, спавају и врше експерименте; трећи, најмањи сегмент био је прелазни и служио је за повезивање са свемирским бродом. Читава конструкција била је тешка скоро 18,5 тона.
23. априла 1971. године према станици која је у орбиту постављена четири дана раније полетела је трочлана посада. Повезивање је успешно изведено, али креирање херметичног прелаза између брода и „Саљута“ није успело. Осим тога, шиљак брода се заглавио у купастом удубљењу станице и деформисао. Зато није успело ни одвајање. Станица је просто држала брод.
Таква ситуација је трајала пет сати и постајала критична. Посада је спасена после дугих консултација са контролним пунктом који је предложио да се у блоку електронике поставе џампери и то је успело. Брод је ослобођен и сва тројица космонаута су се вратила на Земљу. Одлучено је да се овај инцидент не објављује јавности, него да се саопшти да је први лет био експериментални и да прелазак на „Саљут“ није био ни планиран.
Наредна експедиција поставила је рекорд у трајању боравка људи у свемиру. Посада је у свемиру провела 23 дана. Пре тога најдужи лет извела је посада америчке лунарне мисије Apollo 12, који је трајао 10 дана.
(слева надесно) Георгиј Добровољски, Виктор Пацајев и Владислав Волков
Александр Моклецов/SputnikПосле 23 дана проведена у орбити посада коју су чинили потпуковник Георгиј Добровољски, инжењер брода Владислав Волков и инжењер-истраживач Виктор Пацајев затворила је станицу до следеће експедиције, без проблема се одвојила од ње и кренула према Земљи. На висини од око 150 километара од Земље, у фази спуштања, дошло је до дехерметизације капсуле. За неколико секунди вентил је притисак у сегменту за космонауте довео до стања неподесног за живот: недостатак кисеоника и декомпресиона болест човеку остављају само неколико минута живота у ужасним боловима, уз пуцање бубних опни и помрачену свест.
Капсула је успешно слетела, али спасиоци су унутра пронашли само мртве космонауте. Сахрањени су у некрополи у зидинама Кремља.
Валериј Кубасов
Александр Моклецов/SputnikЗа лет су се, као и сваки пут, припремале две посаде: главна и резервна. Погинули Добровољски, Волков и Пацајев били су резерва. Ради се о томе да је лет главне посаде отказан три дана пре старта, јер су код једног од космонаута, Валерија Кубасова, лекари пронашли затамњење на плућима, за шта су мислили да је почетни стадијум туберкулозе.После дуге дускусије државна комисија је одлучила да у свемир пошаље резервни састав.
Так касније се испоставило да је наводна туберкулоза заправо била реакције организма на цветни полен. Кубасов је касније имао прилику да двапут лети у свемир.
Валериј Кубасов
Б. Грачев/SputnikДо трагедије вероватно не би дошло да су космонаути носили сигурносне скафандере који бар неко време могу да одржавају виталне функције. Али посада је била у гумираним оделима, јер тадашња серија свемирских бродова „Сојуз“ није чак ни предвиђала скафандере за посаду.
После трагедије почело је хитно пројектовање таквог скафандера.
После трагедије прекинут је и рад на „Саљуту“. Каснији лет станице протицао је без посаде, у беспилотном режиму. Одлучено је да се космонаутика намењена за посаду унапреди, а да се станица скине са орбите. 11. октобра 1971. године крхотине станице које нису изгореле у слојевима атмосфере потпопљене су на гробље свемирских бродова у делу Тихог океана удаљеном од поморских путева.
Због тајности која је карактерисала читав совјетски програм није доступна ниједна фотографија прве станице. На њој је био исписан њен првобитни назив „Зора“, који није промењен, јер га и тако нико не би видео. Кинески сателит је, наиме, такође носио име „Зора“, па је прва орбитална станица променила име у „Саљут“.
После првог „Саљута“ дошло је до двогодишње паузе у свемирском програму, након чега је под истим именом лансирано још 10 (!) модификованих станица. „Саљут“ је био прототип за орбитални комплекс „Мир“ и руски сегмент Међународне свемирске станице.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
