Да ли су Руси заиста примили хришћанство ДВАПУТ?

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

„Повест минулих лета“, најстарији руски летопис, детаљно описује покрштавање Русије за време великог кнеза Владимира (960 – 1015) и прича о томе како се он одлучио за византијско провославље, а не за ислам, јудаизам или римско католичанство. Међутим, грчке хронике не спомињу покрштавање Русије 988. године. Заправо, не постоји ни руски историјски извор који би посведочио или оповргао догађаје које наводи летопис.

Један од најугледнијих руских историчара који се бави овом темом, професор Владимир Петрухин. истиче да „не само што је тачно време примања хришћанства непознато, него је непознато и његово место. То што византијски извори не спомињу овај догађај такође изгледа веома необично.“

Али, шта нам је онда познато? И зашто Византијци радије прећуткују Владимирово примање хришћанства? За то може бити неколико разлога.

Покрштавање Фотија I Цариградског (наводно)

860. године Руси су напали Цариград. Око 8.000 војника на 200 бродова појавило се на обали Црног мора, опљачкало околину града, али вероватно није успело да га освоји. Руси су се повукли, одневши са собом вредан плен и оставивши за собом страх. Папска столица је напад протумачила као „Господњу казну због грехова становника Цариграда“.

Фотије I (око 820-893), цариградски патријарх, тражио је од Рима да пошаље мисионаре у руске земље како би пропагирали хришћанство и покрштавање паганских Руса. Крштавањем владајуће елите Византија је желела да задржи паганске државе у својој сфери утицаја и смањи ризик од војних конфликата на границама.

Међутим, Фотије I није прецизирао место ни време покрштавања. Неки извори наводе да су кијевски кнежеви Асколд и Дир крштени са неким бољарима и одређеним бројем људи. Ако се то догодило, онда је јасно зашто византијски извори не спомињу крштење из 988. године, јер би то значило да су Руси у то доба већ примили хришћанство. Међутим, у Кијевској Русији нису откривени трагови хришћанства који потичу из деветог века. Они се појављују тек у десетом веку, када је крштена кнегиња Олга.

Олгино крштење

940. године кнез Игор (878-945), Рјуриков син, поново је напао границе Византије, али са слабим успехом. 944. године склопљен је мир, а оно што је значајно је да је у то доба већ било толико хришћана међу руским ратницима да су се на мир обавезали у цркви у Цариграду, одвојено од пагана, који су се клањали лику паганског бога Перуна.

Први руски владар који је званично примио хришћанство била је кнегиња Олга (920-969), удовица кнеза Игора. Историчари, међутим, не могу да се сложе око тога када и како се то тачно догодило. Већином се слажу да је Олга крштена у Цариграду 957. и да ју је крстио Роман II (938-963), син цара Константина VII.

Али ово крштење такође је имало политичку позадину. Византији су били потребни руски ратници да јој помогну у борби против арапских владара на Криту. Олга је примила хришћанство, желећи да Византија призна Кијевску Русију као суверену и независну хришћанску државу. Извори наводе да је негде у то доба, касних 50-их 10. века, она такође послала изасланике светом римском цару Оту I, тражећи од њега да пошаље свештенике и заснује хришћанство у Кијевској Русији. Олга је рачунала на ривалитет између Римског царства и Византије. Константин VII је, вероватно сазнавши за њене изасланике немачким земљама, пристао на њене захтеве и наредне године, 960, руска војска је послата на Крит, док су немачки изасланици враћени назад.

У међувремено, у 10. веку, хришћанство је већ познато и прихваћено у руским земљама. Археолошки налази обухватају распећа, византијске новчиће са хришћанским симболима који су ношени као иконе око врата и друге артефакте.

Крштење Владимира Великог и женидба царевом ћерком  

Кнез Владимир је био унук кнегиње Олге. Његов отац, кнез Свјатослав (943-972), није желео да прими хришћанство. Летопис наводи да је говорио да ће му се велможе „смејати“ ако то учини. Кнез Свјатослав је водио рат против Византије и у њему је убијен. Са тако снажним суседом као што је Византија Руси заправо нису имали другог избора него да сарађују или да буду поражени. Многи Руси су примили источно хришћанство како би служили, радили и живели у грчким земљама. 

Владимир, који није рођен као хришћанин, у почетку је био паганин. Али у то доба пагани су доживљавани као „дивљаци“. Када је 986. године Владимир потписао мировни споразум са муслиманском државом Поволошком Бугарском (налазила се на данашњој територији Републике Татарстан у Русији), изасланици Поволшке Бугарске тврдили су да мир не може бити равноправан, јер Владимир „не познаје Писмо“.

Спомиње се да је 986. Поволошка Бугарска послала исламске свештенике у Кијев да Владимира и његове најближе сараднике преобрате у ислам. Наводно, Владимир је такође примио мисионаре од Ота I, али је на крају његов избор пао на грчко православље, с обзиром да је са Византијом имао блиске војне и трговинске везе.

Међутим, Владимир је заузврат тражио руку византијске принцезе Ане (963-1011), ћерке византијског цара Романа II (који је крстио Олгу), а цар је оклевао да на то пристане.

У то доба Цариград је покушавао да угуши побуну генерала Варде Фоке Млађег (940-989) и била му је потребна помоћ руске војске. Усред овог конфликта Владимир је заузео Херсонес, византијску колонију на Крму, и запретио да ће напасти Цариград. У овим околностима цар је пристао на брак и Владимир је почео христијанизацију Русије. Русија је напустила Херсонес и вратила га Византији.

Оно значајано што је донео Анин брак са руским кнезом јесте да су са њом у Кијев дошли свештеници и успоставили нову православну цркву. Процес христијанизације руских земаља није текао глатко, не толико зато што су се пагани опирали новој религији, колико због тога што слободне паганске земље нису желеле да се потчине кијевској власти.

До 12. века већина руских земаља је прихватила хришћанство. Посебно значајно у овом контексту било је ширење ћириличног писма и литерарне традиције. Тек после примања хришћанства појавили су се први споменици писане културе код Руса. То је донело и друге културне промене: од увођења хришћанског поста и мрса, па до постепене промене обреда сахрањивања (пагански обичај кремације замењен је инхумацијом).