Да ли су совјетски космонаути веровали у Бога?

Владимир Мењшиков; Universal History Archive/Getty Images
„Био сам у свемиру, али нисам срео Бога.“ Ова реченица се приписује Јурију Гагарину, првом човеку у свемиру, после његовог повратка из чувене мисије. Совјетска пропагандна машинерија је ову изјаву искористила како би поново истакла важећу доктрину о томе да је наука супериорнија од религије и да самим тим секуларно совјетско друштво мора однети победу у идеолошком рату. Међутим, у реалности се показало да је веру у људима много теже поколебати, чак и ако се ради о космонаутима.

„Видео сам га“

Када се Гагарин вратио из свемира, био је на пријему у Кремљу. Тамо је наводно имао шаљив разговор са тадашњим совјетским лидером Никитом Хрушчовом.

Према овој анегдоти, Хрушчов је питао Гагарина да ли је у свемиру видео Бога. „Наравно да сам га видео“, одговорио је Гагарин уз осмех.

Хрушчовљев одговор је био једнако довитљив: „Знао сам! Али немој ником да кажеш.“

У стварности постоје контрадикторни ставови о Гагариновом односу према религији. Са једне стране, књига коју су написали Гагаринови „писци из сенке“ под његовим именом (под називом „Пут у свемир“) показује Гагариново одбацивање религијских веровања:

„Свемирски лет са људском посадом нанео је разарајући ударац људима цркве. У бројним писмима које сам добијао могао сам са задовољством да прочитам да су многи верници, импресионирани достигнућима науке, одбацили Бога, признали да Бог не постоји и да је све што има везе са његовим именом измишљотина и глупост.“

Када је новинар у Рејкјавику питао Гагарина, који је тамо био у посети, да ли се помолио пре лета, космонаут је одговорио: „Комунисти се никад не моле Богу.“

Ипак, неки извори тврде да је први човек у свемиру био прикривени верник, који није желео да угрози свој положај код совјетских власти говорећи шта заиста мисли.

Неки други совјетски космонаути, међутим, нису остављали простора за сумњу када се ради о томе у шта верују.

„Зашто верујем“

Совјетски космонаут Георгиј Гречко постао је ватрени верник за време Другог светског рата. Имао је само десет година када је нацистичка Немачка напала Совјетски Савез, али сећање на ужасе рата подстакло је у њему веру коју ће касније описати на следећи начин:

„Зашто верујем? Јер за време рата, не само на фронту, него и у позадини или у окупацији, како се мени догодило, човек није имао у шта да се узда осим у Бога. И могу вам рећи да је тада скоро свако био верник. Јер људи желе да живе. И ја сам, као дечак, веровао. Верујем да сам рођен да будем космонаут. И када сам, због наивности, страсти или глупости, чинио нешто да се удаљим од овог пута, мислим да ме је мој анђео чувар строго кажњавао. Доводио ме је до очајања. А онда ме, на најневероватнији начин, враћао на мој пут“, рекао је Гречко.

У совјетско доба држава није одобравала веру. Космонаути, људи који су се налазили на челу совјетске технолошке трке са западним блоком, због чега су сматрани за отеловљење совјетског система, пролазили су строгу селекцију. У то време је било незамисливо да отворени верник буде изабран за тако уважен задатак.

Па ипак, с обзиром да се показало да је религијска уверења тешко избрисати из људи, власти су понекад затварале очи када се ради о личним уверењима космонаута, ако би их ови задржавали за себе.

После распада Совјетског Савеза, неки од декларисаних атеиста имали су прилику да открију своје праве ставове, не страхујући од последица. Алексеј Леонов, први човек који је изашао у шетњу по отвореном свемиру и тако један од пионира совјетског свемирског програма, једном је изнео свој став према религији:

„У нашем послу је тешко бити без вере. Космонаут који одлази у орбиту мора да зна да ће све бити у реду. Данас може да добије благослов од свештеника, да оде у цркву, и многи то чине“, рекао је Леонов.

Данас је међу руским космонаутима устаљена пракса да носе иконе са собом у свемир или да се свемирски брод освешта пре полетања, што би у доба Совјетског Савеза било просто незамисливо.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“