1592. године у Угличу се догодило нешто необично. Звоно тешко 320 килограма довучено је на градски трг. Ковач је позван да звону извади „језик“ (клатно) и да му одсече „уши“ (делове помоћу којих се звоно качи). Након тога звоно је добило 12 тешких удараца бичем и протерано је из града. 60 породица из Углича, које су протеране у Тоболск у Сибиру, вукло је звоно са собом око годину дана.
Угличко звоно је „кажњено“, јер се огласило 15. маја 1591. године, после убиства царевића Димитрија, последњег сина Ивана Грозног. Звоно је кажњено зато што је то довело до побуне у којој је разјарена гомила убила неколико људи, укључујући војнике из Москве. Али зашто је звоно погубљено?
Медвед, Господар, Бруј, Надмоћни – Руси су заиста веровали да звона имају душу и да морају имати имена. Црквено звоно је било уважени „становник“ сваког руског села. Његов звук се чуо из велике даљине. Звона су позивала у цркву, обележавала празнике, показивала пут изгубљеним у мећави, упозоравала на долазак непријатеља, на пожар и временску непогоду. Звона су се оглашавала и приликом крштења или сахране.
Израда звона је био скуп и компликован посао и звона су била веома дуговечна; током живота могла су да мењају намену, од градског, црквеног или пожарног звона, као и локацију. Делови звона названи су по деловима људског тала, па су руска звона имала главу, струк, усне, језик и уши.
Угличко звоно није било једино које је погубљено у руској историји. Ово су још неки примери.
1327. године становници Твера подигли су устанак против монголско-татарских сакупљача пореза. Убијен је велики број монголско-татарских војника и трговаца. Монголско-татарске снаге на челу са московским кнезом Иваном Даниловичем Калитом (1288-1340) угушили су устанак. Твер и суседна села су спаљени.
Након тога Иван Калита је скинуо звоно са звоника Преображенске цркве у Тверу, које је окупило народ на устанак. Звоно је кажњено тако што је пребачено у Москву и истопљено.
У Новгородској Републици (1136-1478) највишу законодавну и судску власт имало је веће грађана. У независној републици веће је било важније од кнеза. Оно је имало сопствено звоно, које се није налазило у цркви, него у посебном дрвеном звонику где се њиме могло управљати са земље.
1478. године велики московски кнез Иван III освојио је Новгород и уништио републику. Наредио је да се звоно већа скине, да се веже конопцима (као затвореник) и однесе у Москву.
Постоји неколико верзија о томе шта се даље догодило са звоном. Неки извори тврде да је служило као звоно за узбуну у Спаској кули московског Кремља. Али постоји и легенда која каже да се, стигавши до границе новгородске земље на путу за Москву, звоно скотрљало и „извршило самоубиство“, разбивши се о стене.
Иста судбина задесила је и псковско веће и њихово звоно 1510. године, када је велики московски кнез Василиј III (отац Ивана Грозног) натерао људе Пскова да се закуну на верност Москви. Око 300 најугледнијих псковских породица тада је пресељено у Москву.
Ујутро 13. јануара 1510. године звоно већа је скинуто и погубљено: одсечене су му уши, а језик ишчупан.
Постоји легенда да је једно звоно у московском Кремљу кажњено зато што је пробудило цара! 1681. године цар Фјодор, који је тада већ био лошег здравља, пробудио се у поноћ због звона за узбуну на московском Кремљу. Цар се разбеснео и звоно је протерано у Николо-Корељски манастир у Архаљнгељској области или се бар тако причало.
Међутим, легенда не спомиње да је кажњен звонар. У Николо-Корељском манастиру заиста постоји звоно које се некад користило као звоно за узбуну у Спаској кули Кремља. Оно је скинуто за време владавине Алексеја Михајловича (1629-1676), јер се цару није допадао његов звук. За време Фјодорове власти 1681. године звоно тешко 2,5 тоне послато је Николо-Корељском манастиру као поклон. Звоно носи натпис који каже да је донето 1. марта 1681. „за царево дуго здравље и за вечно сећање на његове преминуле родитеље“.
1771. године у Москви је дошло до побуне због куге. Архиепископ Амвросије (1708-1771) је убијен, а Кремљ опљачкан. Након што је војска угушила побуну, Катарина Велика, бесна због непослушности московских грађана и општег хаоса који је завладао, искористила је стари руски симболичан чин „погубљења“ звона како би изразила своје незадовољство: извађен је језик из звона за узбуну на Спаској кули. Без језика звоно је висило до 1803. године, када је пребачено у Оружејнују палату Кремља.
Када је стигло у Тоболск 1593. године, локалне власти су га закључале у ћелију и на њему урезале следећи натпис: „Први неживи прогнаник из Углича“. Годинама касније звоно се нашло на звонику цркве св. Софије, где је, због оштрог и јаког звука, коришћено да означава време и упозорава на пожаре.
Звоно је остало у Тоболску, где је 1869. детаљно описано. Утврђено је да је тешко 319,41 килограма са зидовима дебљине 5,6 центиметара, да му је „усна“ (доња ивица) оштећена, што указује на то је више пута подизано и спуштано са звоника и транспортовано уз недовољно пажње.
1892. године на захтев цара Александра III, а поводом 300 година од прогонства звона, оно је „помиловано“. Делегација људи из Углича вратила је звоно у град, где се отада чува.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
