Крилате грдосије на таласима: Како су тестирани тенкови са подводним крилима

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

За послератни период у руској индустрији тенкова карактеристично је било осмишљавање улоге коју је оклопна техника имала у Другом светском рату. У том духу су конструисани тенкови нове генерације, и ти покушаји су већином били успешни.

Руски тенкови су почетком Великог отаџбинског рата објективно били бољи од немачких, али је Немачка у првој фази рата ефикасније користила своју технику. Људи су осећали страх и од самог повика „Тенкови!“ или „Авиони!“ Моћна немачка армада је оставила врло снажан утисак како на обичне војнике Црвене армије тако и на совјетски војни врх. Али у сваком злу има и понешто добро. У овом случају је добро што је руска противваздухопловна одбрана у другој половини 20. века постала најбоља на свету, и тај статус је сачувала до данашњег дана. Исто важи и за нашу оклопну технику. Треба истаћи да се прави професионалци никада нису бојали ни непријатељских тенкова, ни њихових авиона. Они су сами правили своју технику, бољу и убојитију од непријатељске.

Пловно средство ПСТ-63 са мањим модификацијама уведено је у експлоатацију 1965. године.

Press Photo

Пробни полигон Кубинка, који овога лета слави 90. година свога постојања, у послератним годинама је радио пуном паром, као да се рат није ни завршио или као да ће свакога часа поново почети. Заплењени немачки тенкови су коначно тестирани и сагледане су добре и лоше стране оклопне технике Вермахта.

Што се тиче домаће технике, обављено фундаментално тестирање тешког тенка ИС-7, лаког пловећег ПТ-76, као и специјалних понтона који чак и тешким тенковима обезбеђују функцију амфибије.

Посебно је занимљив ПТ-76, пловећи тенк домаће произвдње коме ни данас нема равних у свету.

У СССР-у је направљена читава серија понтонских система који омогућавају тенковима да пролазе кроз воду. Понтон је имао снажан мотор, а тенк је са понтоном силазио у воду са обале или из десантног брода и одмах заузимао стабилан положај и кретао се у задатом смеру. Понекад је пловио и десетине километара.

Ево шта каже званична хроника написана на основу извештаја са тестирања 1957. године на полигону Кубинка.

„Полигон је добио задатак да изврши тестирање пловеће технике, а такође оклопне технике опремљене средствима за пловидбу морем. Није било података везаних за рад посаде у различитим временским условима...

Током тестирања је доказана могућност да велике групе тенкова врше дуготрајне маршеве на мору и преваљују по 100 километара...

Пројекат брзог тенковског пловног средства са подводним крилима и тенком Т-54, 1960.

Press Photo

Тенковске јединице (по 45 тенкова) форсирале су водене површине на Каспијском и Балтичком мору у маршу дугом 100 километара, ноћу када су таласи били високи метар и по,, тј. када је јачина ветра од 4 до 5 степени Бофорове скале“.

Тестирањем је утврђено да је модел ПТ-76 оптимални пловећи тенк. Конструисао га је Николај Фјодорович Шамурин, мада се званично као конструктори третирају Ж. Ј. Котин и Н. Л. Духов, јер су и они готово истовремено направили исто то. Било како било, ПТ-76 је без проблема пловио у мору и када су таласи били високи два и по метра. По таквом невремену се чак ни бродови средње величине не пуштају на отворено море. Понекад би тенк потпуно отишао под воду, али би затим испливавао као пловак и настављао свој пут.

ПТ-76 је једноставан као аутомат „Калашњиков“, а и конструисан је практично у исто време. И исто као чувени АК, ПТ-76 се још увек користи, само што је његов конструктор далеко мање познат од Калашњикова.

Стручњаци полигона Кубинка су од 1961. до 1969. врло активно учествовали у раду на вишенаменским брзим пловећим средствима са подводним крилима за десантирање тенкова. Тако је руска армија добила понтонске системе специјалне намене који су засада једини такве врсте у свету.

Понтони су на подводним крилима носили у мору чак и тешке тенкове Т-10 брзином од 70 км/ч.

Многи су страховали да ће у тој брзини вода обавезно ући у цев тенковског топа и да ће цев пући приликом отварања ватре. Стога је извршен експеримент. Сипали су воду у све расположиве цеви (ЗСУ-57-2, Т-10, Т-55, ПТ-76), а затим су отварали ватру, наравно, са дистанце. Нису примећена никаква оштећења или деформације цеви, што је парадокс који ни данас нико не може да објасни.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!